Вируси немају миљенике

Новаков тест на вирус корона сада је негативан и та вест обрадоваала је многе његове поштоваоце. Да, и познати нису имуни на ковид 19. Ипак, морају ли то сви да знају, или обрнуто: има ли разлога за скривање да неки спортисти, глумци, политичари, уметници, новинари нису успели да се спасу од заразе? Да ли је болест лична ствар човека?

Новаку Ђоковићу биле су потребне 24 године да од трња стигне до звезданог тениског неба и мање од 24 часа да схвати како се за тај пут вади и повратна карта. Они који су га до јуче дизали у звезде, преко ноћи су га уваљали у блато, оптужујући га да је непромишљеном одлуком угрозио здравље десетине хиљада људи који су седели у публици тениског меча.

Ништа боље нису прошли ни најближи сарадници Александра Вучића – Марко Ђурић, Маја Гојковић и Александар Вулин, који су неколико дана након прославе победе СНС-а на републичким изборима, објавили да су заражени ковидом 19. И док са захуктавањем „коронакризе” расте број јавних личности које су признале да су заражене новим вирусом, психолози и истраживачи јавног мњења трагају за одговорима на питање – на који начин јавно признање неког политичара, тренера, спортисте или глумца делује на свест просечног грађанина.

– Ако ми као истраживачу јавног мњења поставите теоретско питање – да ли признања јавних личности делују отрежњујуће, рекао бих „да”. Људи се врло често идентификују са глумцима, спортистима или политичарима и, када схвате да нико није заштићен од вируса, схвате да и они могу бити заражени. Али, када изађем на улицу, видим да се људи неозбиљно и неодговорно понашају – не само код нас већ и у целом свету. Доласком лепог времена, сви су похрлили у баште и кафиће, ноћни клубови су пуни младих који су месецима били у социјалном карантину, а у продавницама и тржним центрима на прсте једне руке могле су да се преброје особе које су носиле маску и држале дистанцу. Када посматрамо које мере државе најбоље делују на промену понашања, схватимо да то зависи у којој земљи живимо. У жељи да смање број саобраћајних несрећа, Аустралијанци су покренули медијску кампању у којој су приказивали жртве друмских трагедија и то је дало ефекта, јер су возачи почели да везују појас и престали да телефонирају током вожње. Иста та мера примењена у Србији није дала готово никакве резултате – тек када су саобраћајци почели да кажњавају, почели смо масовно да се везујемо у колима – сматра Владимир Пејић, директор агенције за истраживање јавног мњења „Фактор плус”. 

– Мислим да исти казнени „сценарио” мора да се примени и када је у питању заштита од ковида 19. Један део јавности сигурно је преплашен сазнањем да је вирусом корона заражен Новак Ђоковић, јер је он млад и врхунски спортиста, који узима здраву храну и витамине и има новца да плати лечење. Међутим, други део јавности размишља у правцу – ако Новак није могао да се сачува, не могу ни ја – додаје наш саговорник.

На питање због чега јавне личности објављују да су заражене, Пејић каже да међу њима сигурно има добронамерних, који желе да упозоре јавност на опасност од ковида 19. Међу њима има и оних који и на тај начин желе да придобију симпатије и саосећање јавности, али и особа које болест чини психолошки рањивим и којима је потребно да их јавност теши док леже у постељи.

Психолог и психотерапеут Ана Влајковић подсећа да свако од нас има одговорност и моралну обавезу да обавести ближње да је носилац вируса, а одговорност познатих личности још је већа. 

– Живот јавних личности одвија се под светлима рефлектора и њихов приватни живот у суштини није личан и интиман – они су се одрекли дела своје приватности када су ушли у политичку или спортску арену. Њихова улога је у томе и да скрену пажњу на неки друштвени или медицински проблем и пошаљу јавности поруку – ако се догодило мени, може свакоме да се деси. Ипак, негативне реакције јавности су природне и резултат су страха за сопствено здравље и живот.

Због тога на социјалним мрежама читамо коментаре типа – тако вам и треба кад сте правили журке и прославе. У несвесном делу наше личности и даље постоји уверење да је болест „божја казна” за оне које се понашају несавесно или су лоши људи. Када је 1981. године почела пандемија сиде, хетеросексуалне особе су говориле: „То је болест хомосексуалаца, ја сам безбедан”, да би врло брзо схватиле да нема заштићених. Међутим, ХИВ је вирус који се добија крвним или сексуалним контактом, а вирус корона се добија на много једноставнији начин – подсећа наша саговорница. 

Ана Влајковић додаје да је потребна велика доза личне храбрости да неко призна да је заражен, јер ова изјава значи „ја сам само човек, а у болести смо сви исти”. Људско тело је крхко, вирус не бира и у стању је да сломи и најздравије међу нама, а политичари врло често крију да су заражени да би деловали као „богови” и „недодирљиви”. Нажалост, нема универзалног одговора на питање како признање неке јавне личности делује на њене симпатизере – неки ће схватити да вирус нема „миљенике” и учиниће све да социјалне контакте сведу на минимум, а други ће помислити „нико није заштићен” и наставиће да се понашају као да вирус не постоји. Најопаснији су они који немају здраву дозу страха од ковида 19, јер су управо они ти који шире вирус.