Игра боја на свили

Као геодетски инжењер, Београђанка Мира Миковић је цео радни век предано обављала свој посао. О сликању није размишљала мада је знала да је од мајке наследила таленат који није исказивала још од основне школе. Међутим, после операције дојке и одласка у пензију, бављење уметношћу јој се учинило као нешто што би могло да јој помогне да превазиђе тешке тренутке

-Кад вам се у животу једна врата затворе, друга се отворе. У то сам се лично уверила. Јер, и у најтежим тренуцима, увек сам налазила излаз - каже Мира.  

Своју машту прво је ставила у службу керамике и била веома задовољна кад је са успехом завршила курс у Манаковој кући. Онда је схватила да њоме не може да се бави јер у стану није имала где да смести пећ и точак. Осим тога, мешење глине је веома напорно, а после хемотерапије и зрачења није смела превише да се напреже.

Нови подстицај

И баш тада, као поручен, појавио се оглас у новинама да РУ „Ђуро Салај” организује курс цртања на свили. Мада је закаснила за почетак, професорка Марија Такач јој је радо пренела основе технике. То је Мирином стваралачком духу био довољан подстицај да с великим ентузијазмом увежбава сама оно што је научила на часовима.

(/slika2)- Прострла бих мушему на трпезаријски сто, раширила свилу и врелим парафином и четкицом исцртавала контуре жељених мотива. Потом бих водом овлажила целу површину, нанела боје и кад се осуше, фиксирала их топлом пеглом преко новинског папира - објашњава, напомињући да је у току рада неопходна и брзина и спретност да би парафин добро прионуо за површину, и да се боје не би разлиле.

Ређала је слику за сликом. Првих неколико биле су копије познатих аутора. Зато, каже, и не може да их потпише. Али, оне касније носиле су њен лични печат.

Мада је могла да буде сасвим задовољна оним што је постигла, после неког времена осетила је потребу да се даље усавршава, па је у атељеу код своје нове учитељице, академске сликарке Наталије Дабић, покушала да савлада и батик.

- Код батика се практично цело платно умочи у одређену боју, онда се преко ње наноси врели парафин на месту које се жели да се сачува. Када се осуши, поново се умочи у неку другу боју, затим се опет наноси врели парафин и тако док се не ослика сваки детаљ. С обзиром да је сличан, али доста дуготрајнији процес, остала сам, ипак, више наклоњена сликању на свили - искрена је наша саговорница.

Плави коњ захвалности

Бројни цветни мотиви, идилични зимски пејзаж и сигурна лука са усидреним чамцима откривају са колико оптимизма ради своја дела. На њену велику радост, није јој зафалила ни подршка супруга и сина који је веома поносан на своју мајку. Из захвалности, за њега је насликала дивног плавог коња.

За годину дана колико ради, већ је учествовала на три колективне изложбе, а по свој прилици, на јесен ће моћи да се представи и на самосталној. Међутим, ни то не сматра врхунцем својих достигнућа.

- У моје руке је недавно доспела једна изузетна књига са орнаментима на средњовековном зидном сликарству манастира Србије, Црне Горе и Македоније, које је деценијама прикупљао и прецртавао Светислав Страла, а објавила их је његова ћерка после очеве смрти. Остала сам потпуно опчињена оним што сам видела. Истог тренутка одлучила сам да их, у свом њиховом богатом колориту и разноврсношћу мотива, пренесем на мараме и ешарпе, а у дубини своје душе размишљам и о хаљинама - открила нам је на крају наше посете Мира Миковић.