Одлазак Драгана Колунџије

Драган Колунџија, истакнути песник, преминуо је у Београду, јавили су медији.

Као рембоовски даровит адолесцент, јавио се са својим првим песмама 1955. године у часопису „Дело” и био више него примећен. Две године потом, седамнаестогодишњак Драган Колунџија објављује у „Нолиту” своју прву изванредну књигу „Затвореник у ружи” о којој је његов генерацијски пријатељ Бранко Миљковић записао да је „јабука од злата у башти наше најмлађе поезије”. Такви непатворени, зажарени и уклети пламенови поезије никад се неће поновити у српском језику. Затим је уследило двадесетак поетички разуђених и тематски разноврсних књига: „Чувари светлости”, „Орах”, „Злато и родитељи”, „Која година која звезда”, „Поглеђево”, „Тамне војске”, „Звоно и повратак”, „Очевина”,  „Године које проћи неће”, „Несванулице” и друге.

После завршених студија југословенске књижевности на Филолошком факултету у Београду, цео радни век провео је као уредник чувене књижевне трибине на „Коларцу”. Једно краће време предавао је наш језик у Француској ђацима пореклом из Југославије. Добио је многе награде: „Књижевни вијенац Козаре”, награду „Бранко Ћопић”, „Вукова награду”, „Печат вароши сремскокарловачке” и друге. Носилац је високог националног признања за посебан допринос на пољу културе у Србији.

Колунџијине књиге поезије обухватају тематски круг обележен топосима завичаја: Водичево, Поглеђево, Козара, Крајина, Босна, затим остатка песниковог земног света, Чукарица, Баново брдо, Београд, Краљево, Крагујевац, Шумадија, Косово, Србија и Европа. Наспрам магијске опијености чарима завичаја, предака и историје, у Колунџијиној поезији извија се разјапљена чељуст смрти са тешким фантазмама детињства из ратне похаре и ужаса непријатељске офанзиве на Козари. Многи су на различите начине писали о Козари, али нико попут Колунџије није на тако снажан, оригиналан и уметнички релевантан начин написао поезију на ту тему: „Рат отвара лице неба. Звезде имају пушке.”

 Изворе страху и болу проналазимо управо у најранијим годинама живота. Запаљена родна кућа од суве јеловине на Козари, мајка мокра од зноја и страха, смрт пред очима и под грлом, немогућност поласка на ма коју страну – нигде. Дат је аутобиографски детаљ из рата, тренутак кад је мајка у надирању црне војске на час изашла из куће, а унутра остали четворогодишњи дечак и годину дана старија сестра. Тад му се јављају „мало” и „велико око”. „Мало” има земаљске, а „велико” божанске досеге. Песник прибира три опсесивна мотива: време, тело и страх. „О, време у телу”, „Страх ме је да се обрем”, „Црни страх свачег”.

Важна фигура многих песама јесте отац, Симо Колунџија, Солунац, пре тога рудар у Чикагу који је на вест о рату с почетка века кренуо у Србију. Отац који је „причао са смехом”, из којег је „љубав долазила у млазевима”, којем се „мали виноград под теретом крви скрио”. Отац чији је рођени брат у Италији аустријски војник што у џепу све време носи Симино писмо: „Тешо, ти служиш Фрању. Немој пуцати у Србијанце, пуцаћеш у брата – ја сам се јавио у српске добровољце.”

Љубавна поезија и слика жене у поезији Драгана Колунџије одвија се у најмање две равни: жена беатричинске лелујавости и свакодневна жена у кући: „Она је испод куће наше, тужна/ И већ без тела, пролазила”, затим, „Заустављам жену у прању тањира./ Кухиња пуна љубави.../ Гурамо напред”, „Она нема прстију као ми. О, немогуће!”, или, „Прими ме за свој сто и удри”. Колунџијин доживљај жене је увек у спрези са природом и сном. У њему доминира рајско осећање света и страсти, али и чудо танатоса које се обрушава на ерос.

По једној Миљковићевој, нимало случајној, подели, постоје две врсте песника: они који праве и они који стварају песму. Први, у које је делимице убрајао и себе, пуни су лектире, књига и других песника. „То улази у мене и мој стих и мислим да је добро што улази, али мислим и да ми смета, мислим да понекад правим песму”, вајкао се Бранко Петру Џаџићу. А на питање – кад ствара, одговорио је: „Дође нешто као ватра, као грозница. То је нешто друго, различито.” На коментар да је то у целини проблем сваког песника, Миљковић је рекао да није. Упитан – ко не прави већ ствара песму, Бранко је као из топа одвалио: „Драган Колунџија!”