Odlazak Dragana Kolundžije

Dragan Kolundžija, istaknuti pesnik, preminuo je u Beogradu, javili su mediji.

Kao remboovski darovit adolescent, javio se sa svojim prvim pesmama 1955. godine u časopisu „Delo” i bio više nego primećen. Dve godine potom, sedamnaestogodišnjak Dragan Kolundžija objavljuje u „Nolitu” svoju prvu izvanrednu knjigu „Zatvorenik u ruži” o kojoj je njegov generacijski prijatelj Branko Miljković zapisao da je „jabuka od zlata u bašti naše najmlađe poezije”. Takvi nepatvoreni, zažareni i ukleti plamenovi poezije nikad se neće ponoviti u srpskom jeziku. Zatim je usledilo dvadesetak poetički razuđenih i tematski raznovrsnih knjiga: „Čuvari svetlosti”, „Orah”, „Zlato i roditelji”, „Koja godina koja zvezda”, „Pogleđevo”, „Tamne vojske”, „Zvono i povratak”, „Očevina”,  „Godine koje proći neće”, „Nesvanulice” i druge.

Posle završenih studija jugoslovenske književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu, ceo radni vek proveo je kao urednik čuvene književne tribine na „Kolarcu”. Jedno kraće vreme predavao je naš jezik u Francuskoj đacima poreklom iz Jugoslavije. Dobio je mnoge nagrade: „Književni vijenac Kozare”, nagradu „Branko Ćopić”, „Vukova nagradu”, „Pečat varoši sremskokarlovačke” i druge. Nosilac je visokog nacionalnog priznanja za poseban doprinos na polju kulture u Srbiji.

Kolundžijine knjige poezije obuhvataju tematski krug obeležen toposima zavičaja: Vodičevo, Pogleđevo, Kozara, Krajina, Bosna, zatim ostatka pesnikovog zemnog sveta, Čukarica, Banovo brdo, Beograd, Kraljevo, Kragujevac, Šumadija, Kosovo, Srbija i Evropa. Naspram magijske opijenosti čarima zavičaja, predaka i istorije, u Kolundžijinoj poeziji izvija se razjapljena čeljust smrti sa teškim fantazmama detinjstva iz ratne pohare i užasa neprijateljske ofanzive na Kozari. Mnogi su na različite načine pisali o Kozari, ali niko poput Kolundžije nije na tako snažan, originalan i umetnički relevantan način napisao poeziju na tu temu: „Rat otvara lice neba. Zvezde imaju puške.”

 Izvore strahu i bolu pronalazimo upravo u najranijim godinama života. Zapaljena rodna kuća od suve jelovine na Kozari, majka mokra od znoja i straha, smrt pred očima i pod grlom, nemogućnost polaska na ma koju stranu – nigde. Dat je autobiografski detalj iz rata, trenutak kad je majka u nadiranju crne vojske na čas izašla iz kuće, a unutra ostali četvorogodišnji dečak i godinu dana starija sestra. Tad mu se javljaju „malo” i „veliko oko”. „Malo” ima zemaljske, a „veliko” božanske dosege. Pesnik pribira tri opsesivna motiva: vreme, telo i strah. „O, vreme u telu”, „Strah me je da se obrem”, „Crni strah svačeg”.

Važna figura mnogih pesama jeste otac, Simo Kolundžija, Solunac, pre toga rudar u Čikagu koji je na vest o ratu s početka veka krenuo u Srbiju. Otac koji je „pričao sa smehom”, iz kojeg je „ljubav dolazila u mlazevima”, kojem se „mali vinograd pod teretom krvi skrio”. Otac čiji je rođeni brat u Italiji austrijski vojnik što u džepu sve vreme nosi Simino pismo: „Tešo, ti služiš Franju. Nemoj pucati u Srbijance, pucaćeš u brata – ja sam se javio u srpske dobrovoljce.”

Ljubavna poezija i slika žene u poeziji Dragana Kolundžije odvija se u najmanje dve ravni: žena beatričinske lelujavosti i svakodnevna žena u kući: „Ona je ispod kuće naše, tužna/ I već bez tela, prolazila”, zatim, „Zaustavljam ženu u pranju tanjira./ Kuhinja puna ljubavi.../ Guramo napred”, „Ona nema prstiju kao mi. O, nemoguće!”, ili, „Primi me za svoj sto i udri”. Kolundžijin doživljaj žene je uvek u sprezi sa prirodom i snom. U njemu dominira rajsko osećanje sveta i strasti, ali i čudo tanatosa koje se obrušava na eros.

Po jednoj Miljkovićevoj, nimalo slučajnoj, podeli, postoje dve vrste pesnika: oni koji prave i oni koji stvaraju pesmu. Prvi, u koje je delimice ubrajao i sebe, puni su lektire, knjiga i drugih pesnika. „To ulazi u mene i moj stih i mislim da je dobro što ulazi, ali mislim i da mi smeta, mislim da ponekad pravim pesmu”, vajkao se Branko Petru Džadžiću. A na pitanje – kad stvara, odgovorio je: „Dođe nešto kao vatra, kao groznica. To je nešto drugo, različito.” Na komentar da je to u celini problem svakog pesnika, Miljković je rekao da nije. Upitan – ko ne pravi već stvara pesmu, Branko je kao iz topa odvalio: „Dragan Kolundžija!”