Звала се 1008

Чита без наочара у тим годинама, с дивљењем се коментарисало председавање Смиље Тишме (91), изабране са листе СПС-ЈС, конститутивној седници Народне скупштине Србије. Сам њен живот је за дивљење. Преживела је као дете, заједно са две сестре и братом, пет усташких логора, па сиротишта, постала успешан правник и стигла до Уједињених нација у Њујорку, где је пре пар година, „све из главе” говорила на свечаном отварању изложбе „Јасеновац – право на незаборав”. Из села Зрмањска у Западној Славонији у логор је прво одведен отац, а недуго потом Смиља с мајком, сестрама и братом у Велики Грђевац, селили су их у Стару Градишку, Јасеновац, Сисак, Јастребарско. У Сиску су децу одвојили од мајки и обележили их бројевима – „моје име је било 1008, тако су нас зликовци и звали”. Памти „усташког кардинала Степинца како прстом показује на дечаке, кога означи усташе и католичке сестре су одвлачиле, пресвлачиле и стављале им усташку капу на главу – злочин, брисање српског идентитета”. Успела је да пошаље дописницу комшији Хрвату „чика Мату Блаженковићу, да га пита за родитеље, а он је дошао 1943. године, гарантовао за нас и одвео нас – подигла сам му споменик кад је умро”. Касније је сазнала да јој је отац убијен у Јасеновцу у децембру 1943, а о мајци никад ништа.

После 1945. године, она, сестре и брат селили су се по домовима за сирочад, од Суботице, Умке, Ваљева до Београда и сви су завршили факултете. Радила је у Министарству за рад и борачка питања, где је видела како се „лако заборављају истински јунаци, ратници”. После добијених битака за живот и егзистенцију, наставила је да се бори – за истину о страдању у усташким логорима. Основала је Удружење преживелих логораша Јасеновца, Јастребарског, Старе Градишке и њихових потомака, „несхватљиво је да као народ који је кроз историју ужасно страдао – нисмо ништа научили ни после Јасеновца, Јастребарског, Јадовна, јама и јама”.

Иако су јој родитељи страдали у Јасеновцу, „њих ни на једном списку страдалих нема, колико ли је хиљада нерегистрованих јасеновачких стра-

далника било, колико су злочинци тако ’смањили’ број жртава”. Сметало јој је што Србија ћути о ужасима почињеним над својим народом, па је

њено удружење својевремено уручило петицију тадашњем председнику Србије Борису Тадићу да се на месту логора Старо сајмиште оснује Музеј геноцида. Пита се и „зашто Европа и свет неће да знају за голготу српске деце у Јастребарском и ко се усуђује да пореди Јасеновац, Јастребарско, Стару Градишку, стотине јама са било којим збивањем у недавним ратовима”. И не одустаје: „Морамо да се боримо да целом свету покажемо и докажемо да је над Србима у Независној Држави Хрватској извршен стравичан геноцид, као што раде Јермени. И Јермени су малобројан народ, али су велики у својој истрајности и храбрости – то дугујемо жртвама.”