Хладни рат у ваздуху

Србија се не наоружава да би неког нападала и са неким ратовала већ да би сачувала мир и стабилност, што су за нас највише вредности, поручио је јуче Александар Вучић поводом учесталих критика са Запада због куповине кинеског оружја. Председник истиче да на тај начин спречавамо агресију на нашу земљу, јер ће то много теже пасти неком на памет ако смо добро наоружани. Како каже, 1999. године је било много лакше донети одлуку да се Србија нападне, јер је била разорена економија и имали смо застарело наоружање, које је ипак обарало њихове авионе. „Србија је данас много озбиљније наоружана и тек ће да буде, то је резултат убрзаног економског раста и паметне политике коју смо изабрали”, нагласио је Вучић.

Подсетимо, Србија је прва европска држава која је у своје наоружање уврстила кинеске извиђачко-борбене беспилотне летелице ЦХ-92А. Реч је о шест дронова. Они су у Београд допремљени 30. јуна ове године, а Вучић је најавио њихову куповину у августу 2018. Али ту није крај када је реч о кинеском наоружању. Обезбеђен је и новац за куповину противавионског ракетног система ФК-3 по чему ће Србија такође бити прва земља после Кине која ће имати овај модеран систем ПВО.

Само два дана пошто се у јавности појавила информација о томе да Београд  набавља ПВО систем из Кине, стигла је вест из Вашингтона да ће и Албанија модернизовати своју војску и то америчким беспилотним летелицама „пума”. Како пише портал „Тангосикс”, споразум би требало да се постигне до 30. децембра ове године, док би испорука била у наредне две године, односно до краја 2022. године. Оружане снаге Албаније биће тако опремљене са шест малих беспилотних система „пума” који су примарно намењени за задатке прикупљања обавештајних података, осматрања, извиђања. Овај систем се осим у америчкој војсци, тренутно користи и у Белгији, Египту, Естонији, Немачкој, Летонији и Великој Британији.

Коментаришући ово опремање албанске армије, Вучић каже да ове беспилотне летелице нису баш сличне онима које смо ми набавили пошто су њихове извиђачке, а наше борбено-извиђачке, као и да је Албанија само поручила те летелице. „А, шта ћемо ми тек да имамо до краја 2022. године... Људи не треба да брину. Жене у Србији то добро разумеју да не треба да брину за своје синове, мужеве и очеве”, поручио је председник.

Али Американци не наоружавају само Албанију која је чланица НАТО-а већ и косовске безбедносне снаге. У Приштину је крајем јула стигао други део контингента оклопних возила „хамви” из САД, а, како кажу, колико је оваквих возила купљено и по којој цени, то је тајна. Косово је прошле године добило и донацију од 27 идентичних војних возила, док су пре две године купљена 24 оваква борбена возила.

И поред тога, бивши главнокомандујући америчких копнених снага у Европи генерал-потпуковник Френклин Бен Хоџис се пита шта ће Србији толико наоружање, од „кога се она то брани и чега се плаши”, када је „Запад неуморан у проналажењу начина да приђе Србији”. Такође, поручио је да би поред САД (од којих је Београд наручио 20 борбених авиона) и друге западне државе могле да се укључе у конкуренцију у обезбеђивању онога што Србији треба алудирајући ту на уговоре које је Београд склопио о војној сарадњи са Москвом и Пекингом.

Из америчке амбасаде су били много отворенији па су, подсетимо, недавно упозорили Србију да пази од кога купује оружје. Владе би, како су рекли, требало да буду свесне краткорочних и дугорочних ризика и цене коју повлачи пословање с кинеским компанијама. Посебан опрез Београд би по њиховом мишљењу морао да има кад купује војну опрему од продаваца који су „зависни од ауторитарне власти каква је у Кини”. И зато би Београд требало да се преоријентише на друге продавце „који не зависе од ауторитарних режима, а нуде опрему не само способну да задовољи одбрамбене потребе Србије, већ и упоредиву по квалитету и цени”.

Генерално је дрско када земље које су извршиле агресију на Србију говоре Србији од кога треба да купује наоружање, сматра аналитичар Драгомир Анђелковић и додаје да Србија свакако не треба да купује наоружање од земаља које су на нас извршиле агресију. „Те земље су у пракси показале шта мисле о нама и шта нам раде. Логика је да се ослањамо на оне државе које нису биле део агресивног похода на Србију 1999. године. А поготово што те земље које су извршиле агресију на Србију и даље наоружавају Албанце и наше регионалне опоненте. Тако да испада крајње цинично што нам они пребацују што се ми опремамо за одбрану када они наоружавају оне који су вршили агресију на нас”, каже Анђелковић за „Политику”.

Према његовим речима, кредибилан је онај продавац, онај ко вам је у геополитичкој сфери био пријатељ. Оружје се купује од оних који нису то оружје користили против вас, сматра он и додаје да је илузорно да они који су користили то оружје сада очекују да купујемо од њих половно оружје које су испробали на нама. То што сада Албанија купује америчке дронове пошто смо ми купили од Кине, како верује, није ни у каквој вези већ је пре реч о редовним испорукама једној чланици НАТО-а .

За дипломату Владислава Јовановића нема дилеме да је за Америку један од приоритета трговински и политички рат са Кином као противником. Зато је цео Запад под америчким  притиском да сузи своје политичке, економске, технолошке односе са Кином. „У том смислу они негативно виде јачање присуства Кине у Србији. То још не називају малигним утицајем, али вероватно није далеко ни дан када ће и тај термин почети да користе за Кину”, уверен је Јовановић.

Али, како објашњава за „Политику”, нерадо они гледају и на наше наоружавање из Русије јер желе да нас виде у слабијем положају пошто само тако могу да очекују да разне врсте притисака на нас могу да доведу до циља, а то је да се ми инкорпорирамо у тај западни систем безбедности. „Имају адут за притисак на нас, а то је Косово које држе и отвореним и појачавајућим елементом притиска на нас. У те појачавајуће елементе спада испорука наоружања такозваној армији Косова. Битка за Србију са њихове стране се наставља. Можда се сада и нешто више појачава јер се појачава општи спектар супротстављања Америке Кини и Русији. Тренутно више Кини”, објашњава Јовановић и додаје да се ту ми налазимо као тачка са потенцијалним повећањем присуства и утицаја и Кине и Русије што они нерадо виде, иако можда неће увек формално да се томе јавно супротставе.

Сада се, каже, поставља питање треба ли Србија да буде ослабљена трајно у положају према Америци и њеним савезницима у Европи што је раније довело до оне катастрофе 1999. године. Или, пак, да још можда наглашеније него до сада јача своју независност и своје могућности свеукупне одбране – и финансијске, и економске, и војне. Ово је, верује он, једна мала прекретница, а они хоће да нам ту прекретницу пресеку и да будемо трајно страна која ће морати да трпи притиске и да им удовољава под тим притисцима.