Каменорезац преживео пет стрељања

Манојле код Моминог Камена – Када је, са свега 15 година, као водоноша у мајдану (каменолому) Момин Камен, избегао пад огромне заостале стене од минирања, Станојку Ђорђевићу (87) из Манојла код Владичиног Хана су минери, каменоресци и ковачи прогнозирали дуг живот. Много пута је од те 1934, када је почео да ради у каменолому, овај храбри и хумани човек био на ивици живота и смрти. А сећања на све то, како каже, још нису избледела.

– Незгодних ситуација је било много. У почетку као водоноша сам „боље пролазио“, али када сам почео као достављач минерима и мајсторима на платоу да доносим шпицеве и други алат који је клепан у ковачници, често се одгађало да мина „задоцни“. Па кад пукне, камене стене лете, а и људи са њима – присећа се Станојко у разговору за „Политику“. Па затим наставља:

– Једног дана у Момин Камен дошли су неки лепо обучени људи из Београда. Чули да у нашем мајдану раде врхунски српски мајстори каменоресци. Како нам је предрадник у глуво доба ноћи рекао, кад је бануо у нашу кућу, ова господа из Београда хоће да нас одведу на Авалу да урадимо „посао живота“. Мој отац Милосав га је само посматрао, а затим климнуо главом у знак пристанка. Уосталом, како су сутрадан казали ови људи из Београда, на таквом објекту нису могли да раде било какви мајстори, јер је изградња монументалног споменика била под јаким надзором државе и војске.

Када је голобради дечачић Станојко Ђорђевић из Манојла код Владичиног Хана, пре 70 година, на железничкој станици Момин Камен први пут ушао у воз и кренуо у Београд, о престоници је чуо само од учитеља и из приче печалбара из његовог краја. А за Ивана Мештровића и планину Авалу, на којој ће 1938.са чувеним каменоресцима из његовог краја радити, није никад чуо. Радило се по Мештровићевом пројекту, а за млађаног Станојка везана је догодовштина коју је причао познати мајстор Величко.

„Ухвати се за работу”

Станојку је сметало што се један човек стално мува и гледа, а „ништа не помаже“, па му је, незнајући да је то Иван Мештровић, у једном тренутку добацио: „Мого би и ти да се савијеш и врцнеш (окренеш) и мајсторима бар даш воду, а неса руке на дупе само да сметаш. Увати се малка и ти за работу“. Мештровић се само насмешио и отишао. После се познати вајар код надзорника,Мађара Нирита, увек распитивао за Станојка истално био у његовом присуству како би слушао његове коментаре и добацивања мајсторима.

– Лепо је било у Београду, под Авалом. Били смо смештени у баракама, била је добра храна, а ујутру нас будила труба. Секли смо плоче „квадро” од „габро камена“ из Јабланице на Неретви. Када су радници завршили градњу, први су положили венац Незнаном јунаку. Биле су и многе личности па и мој отац. Имам и слику. Ја нисам остао до краја, јер су ме послали кући, а отац је остао да ради – прича Станојко.

Од овог посла каменоресци из Моминог Камена су добро зарадили. А онда дошао рат и велика невоља. Кривудава Јужна Морава је одредила да његово село припадне квислиншкој Бугарској. Више пута је заробљаван, два пута био „у ропство“ у Бугарској. А чак пет пута стрељан! Смрт га није хтела, као много пута, док скида шајкачу и чеше се по глави, онако, одважно каже: „Метак неће у мене“.

– Тог 17.фебруара 1943. дошли су бугарски фашисти и почели да скупљају све мушко по селу. Тражили су, како су говорили, „шумкаџије“ (партизане) и оружје. Повели су нас према једној падини.Почели су да пуцају из митраљеза. Ја сам пао, а преко мене комшија, мртав. Оца исто није погодио метак. Следећи пут су нас поново сакупили. Поново онај Бугарин са великим веђама (обрвама) и брковима. Траже оружје и партизане. Истерују стоку, пале шта им се науми. Ја сам стајао уз оца. Тукли су и ударали све, тражећи да кажемо ко има оружје, а онда запуцали. Поубијали су све. Мој отац је био мртав,а ја остао жив, метак ме није хтео јер сам пао низ падину у жбун. Поново су долазили, и изводили на стрељање, пуцали, а ја поново остао жив. После сам отишао са сестрама, мајком и другим мештанима на место где су бугарски фашисти стрељали наше рођаке и комшије, па смо их ту у близини сахранили – присећа се Станојко.

И официр и чиновник

– Још два пута сам гледао смрти уочи кад су дошли Немци и одвозили камен из Моминог Камена. Неко им је дојавио да се припрема диверзија, па су насумице сакупили нас десетак, и повели на стрељање. Чула се пиштаљка и уследило је упозорење минера, а затим су одјекнуле мине у каменолому и камен почео да лети на све стране. Војници који сунамеравалида нас стрељају разбежаше се, једног је убио камен, а једног тешко повредио. Тај је касније умро. Ми сви у заклон, а мене препознао главни предрадник, па ми виче да идем и рашчишћавам терен. Немачки подофицир гледа и не буни се. Други пут се десило кад је пролазио неки важан воз. Покупе нас и стрпају у вагоне, а онда нас истоварише негде према Грделици и почеше да пуцају. Ја се стропоштах низ падину у купињак, а они уђоше у вагоне и наставише даље – прича Станојко, мајстор клесар, каменорезац, официр ЈНА, општински чиновник, радник у Стационару за реуматизам, који сада као пензионер живи са супругом Стојадинком у породичној кући уз Јужну Мораву.

Каменорезаца у Момином Камену доскора није било јер каменолом није радио. Сада је приватизован, дотерана је најсавременија механизација. Поново стасају млади минери и каменоресци у Манојлу, Теговишту, Мртвици, Козници, Џепу и другим околним селима.

О некадашњој слави Моминог Камена од чијег камена су грађени споменик на Авали, Савезна скупштина, главна пошта у Београду, палата УН, банке у Швајцарској и други објекти широм Европе и света сведочи стари мајстор каменорезац Станојко Ђорђевић, који је пет пута гледао смрти у очи.