„Црвена куга” Антонија Ђурића

Средином августа преминуо је после девет деценија живота новинар и књижевник Антоније Ђурић, познат најширој јавности по сјајној књизи „Солунци говоре” која је најбоље осветлила херојског и часног српског војника у ратовима 1912–1918. године. Упознао сам га на промоцији петог издања ове књиге у Римској дворани Градске библиотеке у Београду. После његовог излагања аплауз је трајао преко пет минута, па је издавач замолио аутора да седне јер овај био у поодмаклим годинама. Ипак, на мене је још јачи утисак оставила промоција трилогије „Црвена куга” годину дана касније у великој сали парохијског дома Храма Светог Саве на Врачару.

Књига почиње двомесечним обрачуном партизана са ужичким монархистима током трајања „Ужичке републике” крајем 1941. године. Иза те репресије остало је више масовних гробница које су ексхумирале Недићеве власти 1942. године. Како је „Ужичка република” морала остати највећи партизански подвиг почетком грађанског рата у Србији, о овим злочинима се ћутало све до разоткривања у „Црвеној куги”. Потоњим ратним злочинима обе стране у грађанском рату у Србији Антоније се мање бавио до догађања  септембра 1944. године када 400.000 припадника Црвене армије и 40.000 партизана надиру ка Београду, остављајући за собом Озну да чисти територију од „народних непријатеља” што је ова чинила по обрасцу свог узора, Совјетског НКВД-а. О том масовном „дивљем чишћењу” (без судског поступка) помно се ћутало пуних 40 година укључујући и скривање 205 масовних гробница које су до данас остале необележене. Пошто је ту велику комунистичку срамоту разоткрила ова књига јасно је да је штампање „Црвене куге” у Србији била велика храброст како за аутора тако и за издавача, као и да се могла штампати у тиражу од свега 1.000 примерака, али је изашло више издања тог дела.

Неколико година пред смрт Антоније је имао великих проблема са видом што је тешко прихватао. На срећу, писање није прекинуо услед несебичне помоћи супруге Душанке, што се нарочито огледа у његовој сарадњи са неколико српских новина у дијаспори.

Архитекта Слободан Ђурић,
Београд