Старост је мука, али и слобода

Премијера представе „Дабогда те мајка родила” Ведране Рудан, у режији и драматизацији Тање Мандић Ригонат, која је била најављена за 13. март ове године, отказана је због пандемије, а само ретки могли су да присуствују генералној проби одржаној непосредно пре увођења ванредних мера.

Са надом да премијера овог комада, заказана за вечерас од 20 сати на сцени „Мира Траиловић” Атељеа 212 неће бити отказана, разговарали смо са Ведраном Рудан која је прво најавила долазак из Хрватске, а затим отказала.

– Волим српску публику. Искрено и не од јуче. Занимљиво је да у Београду нисам никад била пре рата. Југославија није била земља коју сам посебно желела да упознам. Живела сам поред Опатије, волела сам да одем у Трст и Љубљану. Загреб и Београд су ми били далеки и тотално незанимљиви градови. Додуше, и цесте су биле страшне. Након рата кренула сам пут Београда, града који ме је освојио. Волим београдску гужву на улицама и тотално опуштене људе, надам се да корона то није променила. Ми приморци смо прилично затворени тако да ми је на почетку срдачност на коју сам наилазила изазивала нелагоду. Данас ми нелагоду изазива хладноћа мојих примораца – прича Ведрана Рудан и додаје да је Београд никада не би привукао да није било рата. Пре рата, каже, није ни знала да постоје „некакви Срби и Хрвати”:

– За време рата сам видела шта се српским грађанима дешавало у „мојој” земљи и осећала сам се страховито кривом. Желела сам да одем у ту тада мени страну земљу и кажем тим тада странцима да нису сви Хрвати исти иако ја себе најмање доживљавам као Хрватицу. Мислим да сам људско биће и да је припадност некој нацији ствар избора. Грађанка сам Хрватске, али не и „Хрватица” иако формално за то имам све предуслове. Нико ми у породици није „мјешовит” што мојим не баш многобројним непријатељима диже живац. „Чиста”, а кривомислећа, куд ћеш горе. Сигурна сам да ће представа „Дабогда те мајка родила” постићи огроман успех јер је Мандић Ригонат генијалка, Светлана Бојковић легенда, остале цуре и један дечко су екипа из снова. Поносна сам на тај пројекат. Шта би неко дао да је на мом месту.

Глумац Феђа Стојановић разумео је ваше дело „Дабогда те мајка родила” као савремену „Алису у земљи чуда”, где главна јунакиња пролази кроз девет различитих судбина које утичу на њен живот. Шта све човек данас у налету времена мора да потискује у себи?

Престара сам да бих било шта у себи потискивала. Што на уму то на друму. Тренутно чистим живот од особа и ствари јер више немам времена. Слобода у избацивању фрустрација ослобађа онога ко их избацује. Жртве нека се носе са теретом кога примају. Заборавила сам „Алису”, па не знам о чему говори Феђа. Упознала сам га. Врло шармантан и образован господин. Према мом мишљењу, јунакиња пролази кроз сто различитих судбина, заправо, пролази кроз пакао који се зове живот.

О каквим сопственим грешкама ћемо размишљати гледајући представу „Дабогда те мајка родила”?

Надам се да сам у овој књизи описала властите грешке и да ће у публици седети само свеци и светице који ће жалити јадну жену с којом неће имати никакве везе, али ће саосећати. Ако међу публиком буде људи који ће препознати себе и своје муке, сакрићу се од њих. У фази сам кад покушавам да памтим само лепе ствари.

„Кад год сам пробао да нешто прочитам од Ведране Рудан,  спречила ме је гомила псовки”, један је од коментара на ваше рукописе?

То слушам откако пишем. Живимо на Балкану у делу света где деца пре пропсују него што проговоре, а онда се нађу неке будале којима у књизи сметају псовке. Никад ми не бисте поставили овакво питање да сам мушкарац, и никад ниједном читаоцу или читатељки не би сметало псовање у књизи коју је написао мушкарац. Лицемерни смо. Што је дозвољено мушкарцима псовачима, забрањено је псовачицама. Претпостављам да ме не читају они који ме не могу схватити, није ме брига за њихово мишљење.

О чему пишете у новом роману?

Написала сам сто страница нове књиге, зове се „Причај ми о животу”. Прича је о богатој удовици, усамљеној жени која има двоје деце, али као да их нема. Кад упозна сиромашну породицу осећа да ће у њој наћи топлину коју јој властита не пружа. Наравно да се зезне. А онда, догодило се то јуче, причала сам са мужем о својој новој књизи и свих сто страница бацила у смеће. И кренула из почетка. Десета тема, други ликови.

Одакле црпите толику и такву креативну енергију? Шта је цена вашег трајања?

Да ми је неко, кад сам била млада, рекао да ћу у старости овако уживати, рекла бих му да је луд. Старост јест мука, али и слобода. Деца су отишла, унуци имају родитеље, ако волиш партнера са којим живиш, ако радиш оно што волиш, ако живот можеш платити, свет је, колико год био ограничен маскама и забранама, ипак твој. Мени ужитак постојања нико и ништа не може покварити.