Starost je muka, ali i sloboda

Premijera predstave „Dabogda te majka rodila” Vedrane Rudan, u režiji i dramatizaciji Tanje Mandić Rigonat, koja je bila najavljena za 13. mart ove godine, otkazana je zbog pandemije, a samo retki mogli su da prisustvuju generalnoj probi održanoj neposredno pre uvođenja vanrednih mera.

Sa nadom da premijera ovog komada, zakazana za večeras od 20 sati na sceni „Mira Trailović” Ateljea 212 neće biti otkazana, razgovarali smo sa Vedranom Rudan koja je prvo najavila dolazak iz Hrvatske, a zatim otkazala.

– Volim srpsku publiku. Iskreno i ne od juče. Zanimljivo je da u Beogradu nisam nikad bila pre rata. Jugoslavija nije bila zemlja koju sam posebno želela da upoznam. Živela sam pored Opatije, volela sam da odem u Trst i Ljubljanu. Zagreb i Beograd su mi bili daleki i totalno nezanimljivi gradovi. Doduše, i ceste su bile strašne. Nakon rata krenula sam put Beograda, grada koji me je osvojio. Volim beogradsku gužvu na ulicama i totalno opuštene ljude, nadam se da korona to nije promenila. Mi primorci smo prilično zatvoreni tako da mi je na početku srdačnost na koju sam nailazila izazivala nelagodu. Danas mi nelagodu izaziva hladnoća mojih primoraca – priča Vedrana Rudan i dodaje da je Beograd nikada ne bi privukao da nije bilo rata. Pre rata, kaže, nije ni znala da postoje „nekakvi Srbi i Hrvati”:

– Za vreme rata sam videla šta se srpskim građanima dešavalo u „mojoj” zemlji i osećala sam se strahovito krivom. Želela sam da odem u tu tada meni stranu zemlju i kažem tim tada strancima da nisu svi Hrvati isti iako ja sebe najmanje doživljavam kao Hrvaticu. Mislim da sam ljudsko biće i da je pripadnost nekoj naciji stvar izbora. Građanka sam Hrvatske, ali ne i „Hrvatica” iako formalno za to imam sve preduslove. Niko mi u porodici nije „mješovit” što mojim ne baš mnogobrojnim neprijateljima diže živac. „Čista”, a krivomisleća, kud ćeš gore. Sigurna sam da će predstava „Dabogda te majka rodila” postići ogroman uspeh jer je Mandić Rigonat genijalka, Svetlana Bojković legenda, ostale cure i jedan dečko su ekipa iz snova. Ponosna sam na taj projekat. Šta bi neko dao da je na mom mestu.

Glumac Feđa Stojanović razumeo je vaše delo „Dabogda te majka rodila” kao savremenu „Alisu u zemlji čuda”, gde glavna junakinja prolazi kroz devet različitih sudbina koje utiču na njen život. Šta sve čovek danas u naletu vremena mora da potiskuje u sebi?

Prestara sam da bih bilo šta u sebi potiskivala. Što na umu to na drumu. Trenutno čistim život od osoba i stvari jer više nemam vremena. Sloboda u izbacivanju frustracija oslobađa onoga ko ih izbacuje. Žrtve neka se nose sa teretom koga primaju. Zaboravila sam „Alisu”, pa ne znam o čemu govori Feđa. Upoznala sam ga. Vrlo šarmantan i obrazovan gospodin. Prema mom mišljenju, junakinja prolazi kroz sto različitih sudbina, zapravo, prolazi kroz pakao koji se zove život.

O kakvim sopstvenim greškama ćemo razmišljati gledajući predstavu „Dabogda te majka rodila”?

Nadam se da sam u ovoj knjizi opisala vlastite greške i da će u publici sedeti samo sveci i svetice koji će žaliti jadnu ženu s kojom neće imati nikakve veze, ali će saosećati. Ako među publikom bude ljudi koji će prepoznati sebe i svoje muke, sakriću se od njih. U fazi sam kad pokušavam da pamtim samo lepe stvari.

„Kad god sam probao da nešto pročitam od Vedrane Rudan,  sprečila me je gomila psovki”, jedan je od komentara na vaše rukopise?

To slušam otkako pišem. Živimo na Balkanu u delu sveta gde deca pre propsuju nego što progovore, a onda se nađu neke budale kojima u knjizi smetaju psovke. Nikad mi ne biste postavili ovakvo pitanje da sam muškarac, i nikad nijednom čitaocu ili čitateljki ne bi smetalo psovanje u knjizi koju je napisao muškarac. Licemerni smo. Što je dozvoljeno muškarcima psovačima, zabranjeno je psovačicama. Pretpostavljam da me ne čitaju oni koji me ne mogu shvatiti, nije me briga za njihovo mišljenje.

O čemu pišete u novom romanu?

Napisala sam sto stranica nove knjige, zove se „Pričaj mi o životu”. Priča je o bogatoj udovici, usamljenoj ženi koja ima dvoje dece, ali kao da ih nema. Kad upozna siromašnu porodicu oseća da će u njoj naći toplinu koju joj vlastita ne pruža. Naravno da se zezne. A onda, dogodilo se to juče, pričala sam sa mužem o svojoj novoj knjizi i svih sto stranica bacila u smeće. I krenula iz početka. Deseta tema, drugi likovi.

Odakle crpite toliku i takvu kreativnu energiju? Šta je cena vašeg trajanja?

Da mi je neko, kad sam bila mlada, rekao da ću u starosti ovako uživati, rekla bih mu da je lud. Starost jest muka, ali i sloboda. Deca su otišla, unuci imaju roditelje, ako voliš partnera sa kojim živiš, ako radiš ono što voliš, ako život možeš platiti, svet je, koliko god bio ograničen maskama i zabranama, ipak tvoj. Meni užitak postojanja niko i ništa ne može pokvariti.