Једначина са непознатом

Управо су завршени квалификациони испити за упис у средње школе, а почели коментари о тежини тестова, показаном знању, укупном успеху још једне генерације на крају осмогодишњег обавезног школовања. Није мало ђака који су се за овакво полагање мале матуре припремали на додатним приватним часовима. Је ли било неке помоћи од телевизије, оне коју обавезном претплатом плаћају сви грађани Србије?

Ако је судити, рецимо, по циклусу „Како научити математику” – јесте. Емисије су по структури и садржају сасвим налик школском часу: обрађују поједине методске јединице из наставног плана и програма, прво кроз објашњење (предавање) водитеља (професора), а потом кроз практично ученичко вежбање и израду задатака на табли. Ко може емисије да одгледа и репризно, или да их сними, добија прилику за утврђивање градива.

У погледу учења српског језика, односно његове граматике, правописа, акцентуације... циклус „Досије икс и окс” није у најдиректнијој вези са школским лекцијама. Циљ је да се поједине особености, изузеци од правила, најчешће грешке у говору, затим такозване језичке недоумице пласирају кроз занимљиве и веселе драмске ситуације, да се проблематизују преко свакодневних догодовштина два другара (у тумачењу двојице глумаца). И ту се, наравно, науче важне ствари и визуелним додацима, подвлачењем, бојењем, графичким наглашавањем олакшава да се уочи и запамти оно што треба.

Део предмета који обухвата књижевност „покрива” серија „Књижевна школица” која о појмовима, жанровима, литерарним стиловима такође говори комбинацијом играних и документарних састојака и ликова – „тајног агента” у лову на читаче, библиотекара, издавача, писца... А да се о прочитаном може разговарати без речи, знаковима, на примеру Змај Јовиног „Невена” упечатљиво, живахно, опет мешањем елемената (подука, интервју, филмски одломак) показује једна од епизода серије „Знакопис”.

Све поменуте, као и емисије које се тичу других области изучаваних у школи („Арс практика” – ликовна култура, „Зебра, знак, семафор” – саобраћајна култура) одликују се динамично склопљеним садржајем, младим и симпатичним водитељима, функционалном употребом електронске анимације, привлачним шпицама, примереном музиком... Имало би се, свакако, штошта и замерити – кад би било прилике да се ови производи Школске рубрике Редакције дечјег и школског програма виђају редовно и прате у континуитету. Али је равно једначини с више непознатих то где, кад, како и колико ових емисија излази на екран. Скрајнуте, незаштићене пред налетом којечега „важнијег”, несигурне по месту, простору и времену у тзв. шеми, оне не могу да пруже ни оно што се од њих очекује, ни да врате оно што је у њих уложено (а јесу умеће, машта, занат, о новцу да се и не говори).

Сад кад јавни сервис обележава пола века постојања, онај сегмент његовог програма који му је донеославу и очувао углед, чија вредност никад није довођена у питање, заслужује бољи третман унутар куће. Кога не цене у сопственом дому, чему да се нада напољу?