Пилоти никада не умиру

Као човека, родитеља и пилота инструктора, дубоко ме је потресла тужна веста да су два пилота суперсоничних авиона изгубили живот приликом извршења редовног летачког задатка! Прва моја мисао била је у виду два проста питања „Зар опет?” и „Зашто?” Цена професије или...

Одговор на прво питање је релативно лакши ако се подсетимо на све авионске катастрофе у прошлости чији је исход био трагичан, а последица губитак живота храбрих, одважних, способних, квалитетних, школованих и вредних људи – пилота надзвучних авиона!

Зашто? Остаје као сложено, трајно присутно и никада дефинисано питање на које наш људски ум одговора нема!

Суперсонични авион је сложена и скупоцена машина која има силу, снагу и моћ. али нема очи, мозак и срце, оно што пилот поседује. У трећој димензији, негде високо горе, пилот и машина постају једно у виду филигранске хармоније која је блиска нивоу савршенства. Понекад, нажалост, стицајем изразито негативних и злокобних околности, долази до нарушавања те хармоније, што неумитно води у катастрофу и губитак живота човека кога води исконска жеља за летењем.

Не случајно, ове редове сам писао у дану када су овај свет заувек напустили и одлетели у небески бескрај моји пријатељи, другови и млађе колеге, Дејан и Звонко! Дивни људи, синови, мужеви, очеви, патриоте, зналци, професионалци, војници, игром судбине и вољом Свевишњег, затворили су свој животни круг и занавек склопили моћна крила на падинама Гучева, крај реке Дрине, где су приступили бесмртном пуку храбрих српских ратника из Великог рата!

Снагом живота, ожалошћене породице, колеге и њихови пријатељи наставиће сутра и даље, тешко али храбро, поносно и гордо јер – живети се мора! А пилоти, ти вечити радозналци и истраживачи, наставиће са померањем својих крајњих граница јер – летети се мора!

Пилоти никада не умиру, они једноставно одлете и никада се више не врате...

Бориша Мандић,
пилот-инструктор,
Београд