„Евгеније Оњегин” ‒ омаж Лидији Пилипенко

Пушкин је моја велика слабост. У „Евгенију Оњегину” је имао једноставну мисао, а то је да људи заиста могу да живе на много различитих начина. Мој балет „Евгеније Оњегин” говори о љубави и каква она може бити. У животу постоје правила, неко их следи, а неко не. У неким светским кореографијама „Оњегин” је површније приказан, као сурова и бахата личност.

Ипак, ја сам пронашла у себи љубав за сваки од ликова у овој причи и без осуде их доносим на сцену, рекла је Лидија Пилипенко, примабалерина и кореограф у последњем интервјуу за „Политику”, уочи београдске премијере балета „Евгеније Оњегин”, на музику Чајковског, 23. децембра 2017. који је потписала као кореограф, либретиста и редитељ.

У знак сећања на Лидију Пилипенко (8. фебруар 1938 ‒ 3. јул 2020), синоћ је изведен управо овај, последњи њен „Евгеније Оњегин” на сцени престоничког Народног позоришта.

Пре три године на уговорени интервју за „Политику” у салону националног театра Лидија Пилипенко, тада већ у годинама и нарушеног здравља, дошла је са дрхтавим рукама и гласом, али са сјајем у оку. Била је задовољна што има прилику да поново ствара и то по ремек делима Пушкина и Чајковског. Детаљно је објашњавала како је замислила сваки од ликова у овом балету. Потом је говорила о својим почецима:

‒ Прво што сам одиграла био је мали соло у балету „Силфиде” који сам добила захваљујући Димитрију Парлићу. После су се низале роле у класичним и савременим балетима. „Бановић Страхиња” Зорана Ерића био је први мој балет и тада сам још играла активно. Тако је све кренуло. Други је такође његов „Јелисавета”, издвојила бих „Даринкин дар” Зорана Христића, па мјузикл „Прича о коњу” који је доживео велики успех. Потом сам веома волела „Самсона и Далилу”, Малерову „Другу симфонију”, ту су и „Шехерезада”, „Вечити младожења”, „Кавез”, „Песник Чајковски”, „Нечиста крв”, „Дама са камелијама”.

Лидија Пилипенко је својом великом каријером писала историју београдског балета низом улога из гвозденог репертоара, али и савременим остварењима. Композитор Зоран Христић говорио је да је Лидија његовом делу „Даринкин дар” дала нов квалитет, а она се присетила те представе овако:

‒ Сазнајем да играм Даринку, реч је о истинитом догађају који говори о жени која је морала да жртвује своју децу. Играла сам је више од стотину пута и после спуштања завесе су ми жене у сузама прилазиле. Даринка ми је донела успех у сваком погледу, играла сам је и пред Софијом Лорен, али сам тешко носила њену трагичност.

У два наврата Лидија Пилипенко је била директор Балета у Народном позоришту, а у то време био јој је потребан натчовечански напор да се избори с недаћама, радом у време бомбардовања, али и са сујетама и завишћу, о чему је сведочила:

‒ Могу релаксирано да говорим о периодима кад сам била директор балета (од 1991. до 1993. и до 1997. до 2000. године). Једини разлог због ког сам то прихватила био је да са својим искуством помогнем. С обзиром на тадашњу ситуацију, имали смо добре представе које су могле да оду у свет. Али немилосрдан је био кавез у коме смо се налазили (санкције). Сачувала сам балет у том периоду. Поносим се и Парлићевим „Лабудовим језером” које је тада постављено, јер оно брине о младим генерацијама. Ипак, животно ме испуњава кореографија и њу стављам испред каријере примабалерине. Балет је једна од најтежих уметности.

И на Истоку и на Западу о играчима се брине. Небрига може дословно да избрише балетску уметност (код нас се игра до 50. године живота). А ми нисмо чуварни и то је велика грешка, зна се чија. Ипак, не можете једног уметника који је велики да уништите ако он то не дозвољава. Кад изађе на сцену уметник је Бог и ту је тачка! Пандан томе је власт која је дужна да брине о боговима (уметницима), а догађа јој се да буде заборавна! А ко остаје записан у енциклопедијама и у историји једног народа?