Одлазак Ивана Бекјарева

Глумац Иван Бекјарев преминуо је у понедељак у Београду, у 75. години живота, оставивши за собом више од 150 улога у позоришту, од чега око 60 у Југословенском драмском позоришту чији члан и првак је био 33 године, преко 50 филмова, бројне телевизијске серије и емисије. Играо је и певао главне улоге у многим кабареима и мјузиклима, оперетама... бавио се педагошким радом Бекјарев  се прошлог месеца заразио корона вирусом, а пре десетак дана здравствено стање му се погоршало. Дуго је био на Инфективној клиници у Београду, а сазнао је да је позитиван на корона вирус док је снимао филм „Било једном у Србији“

Рођен 6. априла 1946. у Београду, у браку Ђорђа, економисте, и Радмиле, домаћице Иван Бекјарев глумом је почео да се бави још у основној школи. У  гимназији је то већ било професионално,  а за пријемни испит на  Факултету драмских уметности у Београду  спемали су га Оливера и Раде Марковић који су били његове прве комшије. Становали су у истој згради, а једног дана приредили су му  изненађење које је Бекјарев доживео као чудо.

„Зауставили су ме на степеништу и казали ми да имају улогу за мене у позоришту које су они основали. Тада сам био на сцени са Оливером, Радетом, Мићом Томићем, Предрагом Тасовцем, Гутом Добричанином, Павлом Минчићем... И са том представом смо обишли Југославију. Било ми је више него лепо, а и добро сам зарађивао”, често је препричавао Бекјарев, али и да му је шеф класе на ФДУ био Миња Дедић, а затим Миленко Маричић, а у једном тренутку, професор му је био и чувени Мата Милошевић. Иван Бекјарев био је поносан и на своје колеге са класе у којој су били Милан Гутовић, Јосиф Татић, Ђурђија Цветић, Соња Јауковић, Добрила Илић, Светлана Бојковић, Весна Латингер.

 – Преко Весне и Ђурђе, знао је да каже Бекјарев, везали су се за „Политику”, јер су им супрузи били новинари Павле Лукач и Авдо Мујчиновић. Редитељ Бојан Ступица примио је већину њих 1968. године у ансамбл ЈДП-а. Прогласили су их тада за „Бојанове бебе”. Глумац Стево Жигон ј знао за његов водитељски рад, па  је предложио оснивачу Студија Б да узме Бекјарева за сарадника. Постао  је члан прве екипе ове радио-станице коју је основала „Борба”, а 1. априла 1970. године њеним слушаоцима   пожелео је „добар дан”. Затим је прешао у Радио Београд, тачније у Двестадвојку.

Из богатог сценског опуса Иван Бекјарев посебно је издвајао представе „Марио Мађионичар”, „Не очајавајте никад”, „Зврчак”, „Дундо Мароје”, „Ноћас је ноћ”, у Театру Т играо сам Санча Пансу, док је  за представу „Побратим” у Народном позоришту у Београду  добио Октобарску награду. Најбољу улогу, тврдио је,  одиграо је у серији „Бањица”. Реч је о бањичком логору, играо је управника логора Вујковића. После тога издвајао је  „Бољи живот” и улогу Курчубића, па  Деспотовића у „Срећним људима”... Када је реч о телевизијским драмама, волео је да истакне „Сумњиво лице” где је био Јеротије...

Иван Бекјарев, упоредо са глумом, био је активан и у спорту. Играо је као јуниор фудбал у Звезди, био члан скупштине фудбалског и кошаркашког клуба Црвена звезда. „Да нисам глумац, сигурно бих био спортски новинар”, говорио је Бекјарев. Представа „Глумчина” последња је у низу представа на којима је истрајавао Бекјарев коју је посветио свом колеги Зорану Радмиловићу којег је и те како волео и ценио.