Фирми милиони, радницима минималци

Крагујевац – Мала крагујевачка фирма „Заставатапацирница” је илустративан пример транзиције на српски начин, у којој радницима пуца кичма забадава, а власницима цветају руже. Поменуто предузеће је пре две године купио словеначки НТУ из Марибора, у намери да прошири производњу навлака за наслоне за главу аутомобилских седишта. Око 350 запослених, у две, а понекад и у три смене, штанцује пресвлаке за читаву Европу.

– Две године послујемо позитивно, а фирма нам исплаћује минималац, уцењују нас и терају на психијатријско лечење кад год се побунимо – каже за наш лист председник Самосталног синдиката Зоран Лазић.

На нашу молбу да прокоментарише Лазићеве прозивке, директор „Заставатапацирнице” Милија Секулић каже:

– Он је обичан преварант и лажов, слободно тако напишите. „Застава-тапацирница” је најбоља фирма у Србији, а запослени примају онолико колико раде.

Ко је у праву и шта се, заправо, дешава у фирми која је некад пословала у оквиру великог социјалистичког и самоуправног „Заставиног” система, а сада је у приватним рукама „змајчека”, који су део система уједињене Европе? Одговор на ово питање је различит, у зависности са које стране се читав случај посматра. Иначе, трвења у „Заставатапацирници” трају већ две године, од када је словеначки НТУ купио посрнулу фабрику. Некада су радили за „Заставу”, а сада склапају аранжмане са „Опелом” и другим великим произвођачима аутомобила.

– Наша држава је прописала минималац од 11.800 динара, а код нас примања не достижу ни половину те суме. Многим радницима фирма кроз друге ставке дотира до минималца. Да ли је логично да фирма остварује милионске приходе, а да ми немамо шта да једемо – пита се Лазић и напомиње да је фирма лане остварила добит од 77 милиона динара.

Овај синдикални лидер каже да је о дешавањима у фирми обавестио и инспекцију рада и одсек крагујевачке полиције за сузбијање привредног криминала, али напомиње да су од тог тренутка „уцене постале саставни део живота свих запослених”.

– Директор ме је слао на психијатријско посматрање, а раднике приморавао да оснују и упишу се у други синдикат, који је сам направио. Уколико то не ураде, непослушнима следи отказ или премештај на друго радно место – тврди Лазић.

Из визуре Милије Секулића, дугогодишњег директора овог предузећа, који је Словенце и довео у пословно прилично руинирану „Тапацирницу”, ствари изгледају сасвим другачије.

– Прошле године смо извезли робе у вредности од 10,5 милиона евра, а буне се само они који би да од синдиката праве политичку организацију. То код мене неће моћи. Ми смо најбоља фирма у Србији и свако ко ради имаће шта да прими. Плате нису високе, али ова фирма не би ни постојала да нисмо направили оштре резове. Што се тиче неких синдикалаца, лично мислим да је ту у питању милитантни синдром самоуправљања – вели Секулић.

Синдикални лидер Лазић не оспорава да фирма добро послује, али се пита „шта од тога имају запослени”, који су, како каже, уместо колективног уговора о раду, који је донео Социјално-економски савет Србије, добили само мрвице.

– Ми сад радимо по некаквом фирмином правилнику о раду, па уместо евра, за топли оброк нам следује свега 0,20 евра, односно 16 динара дневно, а за регрес, уместо 1.100 динара, добијамо свега један евро месечно – каже Лазић.