Чарапе краља Петра

Наш истакнути књижевник Милован Витезовић у својој књизи „Чарапе краља Петра” написао је једну од најдирљивијих и најлепших прича из Великог рата (1914–1918).

У колони српске војске и њене команде која се повлачила преко Албаније били су и краљ Петар Карађорђевић, цела српска влада, али је спас у бегу од непријатеља потражио и велики број становника. Ту се нашла и Макрена Спасојевић из села Словац код Лајковца. Кренула је да тражи сина Маринка, који је као добровољац отишао заједно са војском. После вишедневне безуспешне потраге, није имала снаге да настави. Бескрајна колона избеглица и уморне војске тада је већ прешла Косово и почела да улази у снегом оковану Албанију. Ту је Макрена срела краља Петра. Зауставила је краља и заветовала га да пронађе њеног сина. Том приликом дала му је пар вунених чарапа које је исплела за Маринка.

„На повратку ка свом селу, њен плач због несталог сина и несреће која је задесила цео народ чуо је један рањени непријатељски војник. Макренина туга га је подсетила на његову мајку која је остала негде далеко. Последња жеља му је била да га Макрена оплаче на сахрани и она му је ту жељу испунила.” Прича каже да је на његовом гробу, после сахране и издахнула.

Краљ Петар није заборавио своје обећање. Пронашао је Маринка, али умрлог од хладноће негде у планинама Албаније. Вест о смрти његове мајке и о њеном гесту примио је после рата, када је послао свог саветника да је тражи.

Краљ Петар је наредио да се Макрени и Маринку на гробу подигне споменик и постави спомен-плоча на којој ће писати: „Овај споменик подиже Петар Карађорђевић Макрени Спасојевић, која лежи овде, и њеном сину Маринку, који се вечним сном смири у гудурама Арбаније”.

Недуго после тога, умро је и краљ Петар. До краја живота није се одвајао од вунених чарапа мајке Макрене. Држао их је испод јастука на коме је спавао.

После Другог светског рата комунистичке власти су наредиле да се споменик Макрени и њеном сину сруши. Споменик је 2011. године обновило Друштво српских домаћина и он и данас стоји у селу Словац код Лајковца да сведочи о несебичној љубави мајке и народном краљу коме није било испод части да носи сељачке чарапе.

Јован Поповић,
Београд