Диносауруси скачу у понор

Чудна сећања некад изроне из давних дана, када нове, наизглед неповезане, околности захтевају од нас да из почетка анализирамо свет. Гледајући бројеве нових ковид 19 случајева по Србији, и неумитну смрт која долази са тим, из давне 1998. је испливала слика диносауруса из Природњачког музеја у Лондону. Њихова поставка из доба јуре је била нарочито направљена за децу, са експонатима који могу да се дирају, са живоликим моделима великих рептила, њихових зуба, јаја, гнезда, сцена лова. На крају изложбе се причало о томе како су изумрли диносауруси. Разне хипотезе су биле дочаране путем стрипа, кроз хумор који је помагао деци да схвате шашавост погрешних хипотеза, док не дођу на крају до оне смислене о удару астероида у полуострво Јукатан. Једна од тих шашавих стрип-хипотеза о наглом изумирању диносауруса је приказивала комичне рептиле на ивици понора како скачу у чину колективног самоубиства.

Та слика насмејаних и глупих диносауруса, која ми је дуго на памети, испливала је из дубине сећања неразумним понашањем грађанства усред пандемије. Велики део грађана, што младих, што тврдоглавих, што необразованих (али уображених), и увек себичних, чине да цело друштво стоји на ивици понора као диносауруси из стрипа у лондонском музеју. Нажалост, старији грађани који се пазе од заразе су гурнути у понор упркос свим личним предострожностима. Мој отац, мајка моје познанице, отац кума моје добре другарице, мој теча, разни други који су се чували нису могли да избегну да буду жртве тог колективног националног самоубиства које спроводе здрави и охоли суграђани који у име личне слободе убрзавају пренос вируса короне.

Ако је слобода независност од наметања произвољне воље других, онда мој отац није био слободан да живи дуже. Зашто он није имао право на слободу, а грађани који се шетају без маске је имају? Зашто се љуби крст који је хиљаду других љубило, и намерно занемарују чињенице у име слободе? Зато што се погрешно схвата шта је лична слобода. Разне филозофске и литерарне традиције дискутују да лична права подразумевају и обавезе према заједници и друштву (Дејвид Хјум, Џон Лок, Бернард Шо, Достојевски). И без тих формалних расправа, свака морална и пристојна особа зна да не треба да угрожава туђ живот. Друштво је нежна тканина која зависи од целине свих потки. Наше српско друштво ће нарочито тешко да поднесе кризу коју намеће пандемија због лоше економске полазне тачке. У нашем малом друштву, декине и бакине пензије помажу разним младим породицама. Баке су још увек најбоље дадиље, које чак и спреме ручак док се укућани не врате са посла. Доктори ће бити потребни и кад се заврши пандемија, али на неке од њих нећемо моћи више да рачунамо. Мала привреда која грца због губитка промета у пандемији је основица сваког доброг комшијског краја. Када се у име лажне личне слободе изгуби поштовање за живот старијих суграђана, живот лекара и медицинских сестара и њихових породица, поштовање за стручно знање, друштво гледа у понор колективног самоубиства. Нажалост, кад будемо стали на тај руб, нећемо имати смешак на лицу као диносауруси у стрипу.

Др Маја Ђуришић
Станфорд, Калифорнија