Мртво море

Од прве Југославије, краљевине у којој су идеолошки дијалози у парламенту крунисани хицима пиштоља, расла је подударност сатира Радоја Домановића и политичког говора у Србији.
У раздобљу између Другог светског и нових балканских ратова пракса је целовито пресликавала делове политичког програма из приповетке „Мртво море“. За почетак, духовно удвориштво је у Србији и СФРЈ нормирано, јер је у међувремену измишљен и инсталиран комунизам, идеја довољно „узвишена“ да оправда разне лудости, попут следећих чланова законика из „Мртвог мора“: 1. „Нико не ради ништа“, 8. „Казни се сваки који мисли о државним пословима“, 9. „Ни о чему се, напослетку, не сме мислити, без нарочитог допуштања полицијског...”.

И неким другим средствима, попут електронских медија којих није било у време Домановића а који су се у другој Југославији претворили у полуге система, људство је практично поверовало у добар део ставки из цитираног сатиричног „законика“. На пример, вестима, по садржају сродним члану 5 („воће, корисно биље уопште, пшеница и сви други усеви морају успевати баснословно добро, и то два пута преко године...”), обиловали су ТВ дневници и ударни радијски програми.

Изузев тек цитираним ставкама, деведесете године прошлог века обиловале су и другим догађањима која су освежила примењивост Домановићеве сатире на друштво. У једном висококорумпираном систему то се нарочито односило на ставке попут оне у којој поједини, на један уложени динар, зараде хиљаду, обавезно не плаћајући порез. Затим, у свом шегачењу, Домановић је само „прокламовао“ кажњивост уједињења Српства, а у стварности је овај члан био и разрађен: онај ко је Србе из дијаспоре, воленс-ноленс, поразио и удаљио и од завичаја и матице још пет година од тада је остао на власти у матици, а они који су у њој подржали идеју реформисања СФРЈ, којом су се управо хтела спречити међунационална комешања, па тако и страдање дијаспора, проглашени су за издајнике.

У то време се стицао утисак да је, док су у односу на живот у Србији од пре стотинак година ликови из Домановићевих полудомаштаних миљеа носили комички претерана својства националног синдрома, стварност у међувремену припремила иронијски обрт: ако су ликови овог сатиричара испрва личили на Србе, Срби су увелико почели да личе на његове ликове.

Но, ствари су у међувремену, како се обично каже, „узнапредовале“. Бинарна опозиција патриоти-издајници пренесена је и на политичка збивања на измаку почетне деценије двадесет првог столећа. Донедавна политичка олигархија једног пораженог народа сасвим озбиљно условљава (!) улазак своје земље у победничку Европу инсистирањем на повратку дела територије чијим губљењем је њен пораз био и крунисан. Управо таква слика и, уопште, утицај страног фактора у Србији чине онај део грађе из стварности који је утицао да сама та стварност припреми нови обрт у односу на Домановићеве, у своје време – и још задуго – непревазиђене сатире. 

То је добро предвидео Светислав Басара у свом можда најбољем роману Уклета земља (1995). На почетку штива, мизерни живаљ Естрасције, државе између диктатуре, краљевине и републике, клања се летњим паганским култовима, чиме се све заједно указује на недостатак контекста у ком обитавају житељи савремене Србије. Захваљујући технолошком развоју данас су и најпомеренији страни фетиши доступни сиротињи која алхемичарски преспаја основна средства за живот.

Ти нови мотиви у односу на српску прозу и дотадашњу стварност изразито су присутни у антиципирајућој Уклетој земљи. Како би дубље обрадио утицај западних елемената на бедну земљу лишену контекста, дакле оне мотиве за које су лишене Домановићеве прозе, аутор је за приповедача одлучно узео странца – англосаксонског дипломату Роберта Кинкејда – чиме је начинио корак даље у односу на такође дистанцираног приповедача доброг дела Домановићевих сатира, сведеног и умерено зачуђеног над оним што види, али не и знатно ближе одређеног. Тако је Уклета земља назрела да ће Домановићеве сатире, врло брзо након њеног објављивања, почети да делују чак наивно спрам стварности у Србији.