Село од пет кућа и пет кафана

Вршац, Стара Паланка – Стара Паланка је једно од наших најстаријих насеља на Дунаву. Његови становници су одувек живели од плодова велике реке, а овде је од памтивека била „капија“, за сеобе народа и караване трговаца.

Ранко Радојчић, врсни познавалац живота на Дунаву, наденуо је Старој Паланци још једно име: зове је „Пет плус пет“.

– Колико је стамбених кућа, толико је и рибљих ресторана: „Дунавски цвет“, „Ђела“, „Дунав“, „Сунце“, „Старо сидро”. У пет кућа се припрема риба, а аласи из преосталих пет – обезбеђују „репроматеријал” – објаснио нам је Ранко ову необичну старопаланачку симетрију, додавши да се овде викендом припреми и неколико стотина литара рибље чорбе, плус остали специјалитети.

А рибе је у Дунаву све мање. Паланачки аласи помињу више разлога – најчешће „струјаше“ (они који нелегално лове на струју), а такви уништавајући крупну рибу и убијају млађ. Низводно од Старе Паланке и Рама контроле су чешће и ригорозније. Узводно би могло да буде и боље. И Румуни су на својој половини Дунава увели ред. Кажу наши аласи да код комшија нема више рибокрадица.

– Годишње дозволе нису јевтине: узводно, на потесу који досеже скоро до смедеревског моста, стају 74.000 динара, а низводно, до Голубачког града – 60.000 динара. Затим, за обнову алата, треба нам још тридесетак хиљада, јер нам Дунав односи и кида мреже, онда, купим око 1.000 литара горива... Да бих покрио само трошкове, морам 200 дана да зарађујем по 1.000 динара, и тако Дунаву платим „кирију“ – каже Ранко.

У Старој Паланци се, осим мештана, риболовом бави и неколико Вршчана и Београђана, а није познато колико је ту још и спортских риболоваца.

Синиша Стојковић (70), из Беле Цркве, пеца из чамца. Каже нам да на Дунав долази кад му дојади свињетина.

Радослава Стакића (67), из комшијског Рама, који је скелом повезан са Старом Паланком, затекли смо баш кад је, уз помоћ пријатеља, извлачио сома десетокилаша. Сећа се много берићетнијих „жетви” на Дунаву, на коме је одрастао.

За осамдесетогодишњег Јову Јанкулова, који је пре равно шест деценија из Румуније пребегао у Југославију, кажу да је најстарији алас у овом крају. Сада је ређе на „воденој њиви“, а кад изађе – посрећи му се. Тврди да је рибље месо једна од тајни његове виталности.

Илија Урлешанин није више алас. Сину Јовици је препустио сав прибор и посао на реци. У шали каже да га Дунав сада – греје. Овај Паланчанин свакодневно са супругом Милицом сакупља дрво које Дунав нанесе. Вели да су цепанице осредњег квалитета, али „лепо пуцкетају зими“. Паланачке зиме су хладне, јер је и ветар јачи, овде су „уста кошаве“. На води је једнако опасно и кад „горњак“ (северац) изненада наиђе. Тада само искуство и снажни мотори помажу онима који се затекну на узбурканој води.

Иначе, читаво насеље „Пет плус пет” страхује од поплава, или дуготрајнијег невремена. Јер, тада половина села не може у риболов, а друга половина нема шта гостима да припреми и понуди.