Писци и вера

Ко су ствараоци великих и малих књижевних и уметничких дела, какве су они личности, у шта верују, шта сањају – само су нека од питања која су одувек занимала истраживаче и такозване обичне читаоце. То одмеравање свакодневне личности писца и његовог дела колико може бити занимљиво још више може да постане опасно, јер истраживање зачас постане срцепарајуће завиривање у туђу интиму.

Наш угледни психијатар и аутор више студија о односу психијатрије и књижевности др Владета Јеротић (1924-2018) се у књизи Посете, одломци (издавач КОВ) управо креће по поменутом „опасном терену”, износећи лична сведочења и сусрете са Исидором Секулић, Милошем Црњанским, Миланом Кашанином, Рашком Димитријевићем, Михаилом Лалићем и Добрицом Ћосићем.

Сводећи себе на улогу пажљивог посматрача и слушаоца својих саговориика, мудро пуштајући, кад год је то било могуће, да сами говоре о себи, да ослушкују и време, и себе, и свој блиски крај, Јеротић је написао штиво које се чита надушак. Посебну пажњу у разговорима са својим саговорницима, код којих је одлазио било као лекар, било као пријатељ и лекар, посветио је питањима о религији и вери.

Тако сазнајемо да је Исидора Секулић носила у себи једно народско осећање вере, али да се увек затварала кад је требало нешто конкретније о томе да каже, да је Црњански једноставно прелазио преко питања о вери и религији, да је Рашко Димитријевић целог живота био ближи атеизму, а Кашанин се задовољавао да каже: „Ја сам дубоко религиозан човек, али нисам хришћанин”, док је Лалићу био стран сваки разговор о религији и религиозном. Кад је реч о Ћосићу, једином живом саговорнику у време када је књига објављена, многи ће одговоре о њему као личности тражити у понављаном сну с покушајем убиства и самоубиства.

На читаоцима је да одлуче да ли је тачно Јунгово запажање, на које се Јеротић као његов добар познавалац позива, да личност писца није ни у каквој ближој вези са суштином стварања.

(Из књиге „Предлог за читање”, објављене у издању Читалишта Библиотеке града Београда)