У српском подземљу тартуфа

Откада су бели тартуфи постали вреднији од злата, италијански трагачи за овом вредном гљивом ратују једни с другима. Овако италијански медији коментаришу све учесталије сукобе међу људима у потрази за шумским благом.

После недавног обрачуна и убиства тартуфара у атару села Јарак код Сремске Митровице, постало је још јасније да се и у Србији велики део овог уносног посла обавља у беспоштeдној борби. Нешто што би могло да буде економски потенцијал и даље је великим делом у сивој зони.

– То је, верујте, за нас било и очекивано – каже Јелена Милошевић, секретар Миколошко-гљиварског савеза Србије и председница Гљиварског друштва „Лисичарка” из Сремске Митровице.

Све је, прича, почело 2016. када нигде није било тартуфа, осим у Србији. Ко год их је вадио, изузетно добро је зарадио. У једном моменту цена за најбољу класу (има их пет) ишла је и до 4.500 евра за килограм.

– Наравно, не можете пронаћи ту количину, али за један тартуф сте могли да добијете и 500 евра. Тако је пре три године почела права експанзија и људи су кренули у шуме. Али почињу и варнице, туче, бушење гума, разбијање шофершајбни – објашњава Милошевићева.

Летњи тартуф у откупу у просеку кошта око 50 евра. Ове године био је, додаје, свега 10 евра због пандемије и немогућности извоза. Тек крајем сезоне, када је Хрватска кренула да га купује, достигао је 100 евра по килограму.

– То није нека силна зарада и зато лети и нема сукоба. Ако дневно успете да извадите килограм црног тартуфа „на коњу сте”. Али за то се треба добро напешачити – каже наша саговорница.

Према њеним речима, прави рат заправо почиње са сезоном белог тартуфа. Он је ове године крену са ценом од свега 300 евра по килограму и није га било, што је додатно појачало страсти.

Међутим, званична статистика показује да је до октобра ове године из Србије извезено свега 2,6 тона тартуфа у вредности од 250.000 евра. У последњих пет година најуспешнија је била 2018, када су на страним тржиштима продате 1,4 тоне за 599.000 евра. Познаваоци тврде како је јасно да је ово само део зараде која се остварује и да је реални извоз много већи.

Милошевићева каже да је само на подручју Фрушке горе баш 2018. године пронађено девет тона црног тартуфа.

– То је био одличан резултат. А где су локалитети као Цер, околина Пожаревца, Обреновца... Белог тартуфа има у шумама целом дужином Дунава и Саве. Све то што се нађе углавном остаје у сивој зони, мало ко шта пријављује. Углавном иде преко због нереалних такса. Купи се нека квота, а на њу се изнесе и десет пута више, углавном шверцом или полулегално – открива наша саговорница.

Она сматра да не би требало да буде тако и да оваква ситуација очигледно неком одговара.

– Тартуф је гљива као и свака друга. Као да некоме одговара да све остане у сивој зони. Тартуфарство није никакав криминал. Држава у овоме треба да види потенцијал – истиче Милошевићева.

Уз све ово није познато ни колико се тачно људи у Србији бави овим послом. Дозволе за прикупљање гљива у комерцијалне сврхе могу да добију правна лица и предузетници. Преко конкурса такве дозволе издаје Министарство за заштиту животне средине. „Политика” није успела да добије информацију колико дозвола је издато и да ли је било пријава илегалних послова на терену.

А како овај бизнис заправо функционише на терену? Како сазнајемо, наши извозници односно откупљивачи раде углавном са фирмама из Хрватске. Они купују углавном минималне квоте и плаћају таксе (по килограму). Таксе су често више од цене тартуфа на извозном тржишту. Затим ти трговци издају дозволе онима који за њих траже тартуфе и од којих касније откупљују робу. Наш бели тартуф највише се продаје у Хрватској, где практично завршава као „истарски”. Одатле се извози у Италију и даље иде на берзу.

– Ми из Миколошког савеза сматрамо да би то требало да буду индивидуалне дозволе. Због тога што ти људи ипак треба да прођу неке основне обуке, јер се свашта догађа у шуми – каже Јелена Милошевић.

Колико јој је познато, од тартуфа живи само око тридесетак људи. Зна и више од 200 оних који имају свој посао, заврше смену и крену у шуме у овом делу Србије у потрагу за гљивама. Многи од њих немају никакве дозволе за рад и углавном раде ноћу.

Стручњаци процењују да тартуфа има на више од 250 локација у Србији. На интернету се могу пронаћи различите мапе локалитета за њихов проналазак. Све у вези с тим послом одувек је обавијено велом мистичности. Наводно, финесе овог бизниса се таје како би само појединци могли да профитирају.

Милошевићева сматра да не би требало да буде тако и да оваква ситуација очигледно неком одговара.

Како су „дијаманти кухиње” преплавили италијанско тржиште

Амерички аутор, новинар и истраживач Рајан Јакоб прошле године објавио је књигу „У подземљу тартуфа”, која детаљно расветљава шта се све догађа у трговини „дијамантом кухиње” па и како су лажни тартуфи преплавили италијанско тржиште.

Тартуфи, кao и остали луксузни производи, наводи се, предмет су махинација и фалсификата. Овај аутор пише о кријумчарењу и о томе како се гостима у италијанским ресторанима подмећу јефтини летњи „пустињски” тартуфи као ексклузивни и најцењенији, као и да су на овим пословима зараде огромне.