Високи Дечани, наша па светска баштина

„Политика” је у децембру прошле године објавила да је једна угледна европска културна институција сачинила листу 12 најугроженијих културно-историјских споменика Европе, међу којима је и наш манастир Високи Дечани. У састављању ове листе руководили су се, како се наводи, културно-историјским вредностима и значајем тих споменика, степеном угрожености и потребом да се они заштите. За Дечане се наводи да је то један од најистакнутијих примера културно-историјске целине и један од најочуванијих средњовековних споменика. Увршћен је на листу светске баштине, а више од 20 година налази се под сталном заштитом снага НАТО-а на Косову и Метохији.

Нормално је да нам овако високе оцене о нашој светињи пријају, али та „културна” Европа никако децидно да каже најпре део наше културне баштине на Косову и Метохији у  власништву Српске православне цркве, па тек онда део светске културне баштине.

Ово је повод да се подсетимо на неке основне податке о овој нашој  светињи. Манастир је посвећен Вазнесењу Господњем, а грађен је у времену од 1327. до 1335. године као маузолеј српског краља Стефана Уроша Трећег. За његову градњу доведени су најбољи мајстори из Приморја, а после њух и врхунски сликари, такође из Приморја. Кад је то завршено, у живописној клисури реке Бистрице заблистао је храм раскошне и непролазне лепоте. Ктитор манастира, нажалост, није дочекао да види своје завештање, јер му је 1331. године живот прекинут насилном смрћу.

Шта Високе Дечане чини јединственим културним и сакралним спомеником не само код нас него и знатно шире? Прво, манастирско здање, богато украшено декоративном пластиком и обложено вишебојним мермерним плочама представља монументално архитектонско дело и највиши је израз српског црквеног градитељства.

Друго, живопис дечанске цркве који се састоји од преко хиљаду композиција са више хиљада ликова, представља највећу очувану галерију српског средњовековног фрескосликарства, а и дан-данас изазива дивљење гледалаца.

Треће, манастирска ризница која садржи црквене предмете, делове намештаја, богате збирке икона и фонд старих књига и рукописа спада међу најзначајније манастирске ризнице код нас.

Четврто, у манастиру се чувају, као највећа реликвија, мошти Светог Стефана Уроша Трећег које су, према предањима, својом чудотворном моћи сачувале манастир од бројних искушења кроз која је пролазио  у својој дугој историји.

У поменутом тексту у  „Политици” не наводи се шта, односно ко угрожава ове културне споменике Европе. Што се тиче Дечана, ту дилеме нема. Од почетка турске владавине на овим просторима, манастир су угрожавале турске пљачкашке банде, а нешто касније дивља арбанашка племена чији су припадници су након исламизације постали повлашћени друштвени слој у турском феудалном поретку и главно оруђе османлијске политике у насиљу над српским живљем.

Арбанашки терор, мањег или већег интензитета, траје већ вековима, а врхунац је достигао крајем прошлог и почетком овог столећа када је, уз помоћ НАТО агресора, са Косова и Метохије протеран највећи део српског становништва. У неконтролисаној и патолошкој мржњи настоје да избришу сваки видљиви траг српске културе и српског постојања на Косову и Метохији. Спаљени су и оштећени бројни српски манастири и цркве, опљачкана имовина, уништена српска гробља.

И данас једину и највећу опасност за опстанак српског народа и његових културних споменика и имовине представљају власти самопроглашене лажне косовске државе и арбанашке терористичке групе.

Историјска је одговорност државе Србије и Српске православне цркве да се Високи Дечани и други српски манастири и споменици на Косову и Метохији сачувају као неотуђиви део српске културне баштине у неприкосновеном власништву Српске православне цркве.

Као велики поштовалац манастира Високи Дечани завршићу овај текст стиховима који су посвећени једној другој лепоти, али се у пуној мери могу односити на овај величанствени храм. „И чудим се сунцу како може заћи/ кад лепоте ове нигде неће наћи”.

Драгољуб Љ. Бутуровић,
Београд