Још једном о егзодусу српског народа

У божићном двоброју „Политике”, могли смо, кроз више веома добрих чланака, да потврдимо оно што нам је врло добро познато, а реч је о прогону Срба, још од доба Немањића до данас. Али о том периоду нека суде историчари, демографи, географи, антрополози, и друге струке, које се баве становништвом, у било којем виду.

Добро су нам познати догађаји из периода Другог светског рата,  када су на територији бивше СФРЈ, фашисти зверски убијали и протеривали српски живаљ, заједно са својом злочиначком армадом, усташама, балистима, Бугарима и другим фашистичким слугама.   Посебно су позната недела усташа у доба НДХ, када је једна трећина тадашњих Срба насилно покатоличена, трећина злочиначки убијена, а трећина прогнана. У истом периоду и после завршетка Другог светског рата, слична недела над Србима, посредством србофобичних екстремиста и антикомуниста, спровођена су и у БИХ, где су  – у циљу очувања лажног братства и јединства – скривана од јавности, а на споменицима и гробницама убијених Срба стајали су углавном натписи „на овом месту  су страдали наши родољуби”, без навођења националности, пошто су се у поменутим натписима наводно могле наћи све националности.

Када у том контексту посматрамо последње три деценије, односно од почетка распада СФРЈ, до данас, сведоци смо перманентног протеривања Срба са територија на којима су живели вековима. Бројни прогнани Срби успели да своје ново уточиште нађу на територији Србије, пре свега, у Београду, Новом Саду, Апатину, Краљеву, Шапцу, Сремској Митровици и многим другим градовима, али су многи били приморани да остану на својим вековним огњиштима у Хрватској, у хрватско-муслиманском ентитету БиХ, на Косову и Метохији, а није им било многе боље ни у Црној Гори и Северној Македонији. У светлу игнорисања свега што је српско на тим територијама, многи су били приморани – како би осигурали какве-такве минималне услове живота, и исто таква права, па чак и сопствени живот – да жртвују своју српску националност на територији владајуће већине.

Добро су нам позната дешавања у Хрватској у време Другог светског рата и стварања тзв. Независне државе Хрватске, када су становници српске националности убијани, протеривани и присилно прекрштавани у католичку веру. Споменута ратна збивања и прогони крајем 20. века довели су до тога, да данас по неким подацима Срби у Хрватској чине свега око 2,5 одсто становништва са тенденцијом даљег смањења њиховог удела, што ће се и видети на првом следећем попису, ма када он био.

Нажалост, ништа повољнија ситуација није била ни на Косову и Метохији, одакле су многи Срби протерани и убијени, а преостали морали да се повинују диктату албанског живља.

И у Црној Гори, а ништа мање ни у ентитету  БИХ и Северној Македонији српско становништво мора да трпи штошта, истина не драстичне злочине, али су нешто префињенијим поступцима Срби приморавани на исељење или на давање крајње понижавајућих уступака не би ли опстали на тим просторима. Стога не верујем да се у следећим пописима становништва може очекивати повећање процента учешћа српског становништва у односу на претходно национално изјашњавање, пре свега у Црној Гори, иако се то у јавности очекује.

Како рече у свом интервјуу у поменутом двоброју „Политике”, владика Јоаникије, епископ будимљанско-никшићки; „Свака власт је пред сваки попис водила кампању да се грађани изјашњавају у корист њене политике”. Што би отприлике значило: „Што мањи број Срба и што мање српског језика, то боље за власт”.

Др Предраг Петровић,
Београд