Цена уметничке и животне слободе

Дебитантско дело „Грит”, сценаристкиње и редитељке Итонџе Сејмер Гутормсен, после пуних 17 година први је норвешки филм који је одабран за приказивање на Ротердамском фестивалу, чије је 50. јубиларно издање почело онлајн 1. фебруара. Уз то, ово је и први норвешки филм који се такмичи за престижну награду „Златни тигар”, толико значајну филмским дебитантима од којих су многи управо у Ротердаму, који им је и посвећен, имали своју одскочну даску за освајање остатка филмске планете.

Гутормсенова је такву шансу искористила предавши гледалишту филм о младој глумици Гри-Жанет, која је после 17 година безуспешно проведених у Холивуду и Берлину повратком у Осло себе прозвала Грит и опсесивно кренула у реализацију нечега што се може назвати позоришним (али и животним) манифестом који репрезентује радикални колективни ритуал. Ритуал с којим би се развејала бела измаглица што је, према Гритином схватању, прекрила не само Норвешку већ читаву Скандинавију, где влада патријархат и капитализам у свим својим познатим формама.

Гритина уметничко-активистичка мисија креће унутар самог независног, андерграунд позоришта у којем уместо слобода уметничког израза и изражавања одавно влада својеврсни андерграунд традиционализам. Ништа ново, храбрије, богатије, дрскије, провокативније. Све је увијено у обланду дволичности и те неке врсте коректности с којом се лакше приступа званичним државним фондовима за финансијску подршку слободним (али не и слободоумним) уметницима и уметничким трупама.

Кроз Гритину борбу са ветрењачама у покушају отелотворења уметничке замисли –колико год та њена борба деловала смушена, неагресивна, на тренутке и забавно смешна, разоткрива се слој по слој учаурености друштва одавно неспособног да се одмакне бар за милиметар од онога што је административно записано у неким правилницима или инструкцијама за примену разноразних државних докумената. Ако то што као уметник радиш (или желиш да радиш) у тим папирима није препознато, значи да не постојиш. Ни ти ни твоја уметничка творевина...

Редитељка Итонџе Сејмер Гутормсен деликатно прати неуморну борбу своје јунакиње за проналажење излаза из лавиринта унутрашњег креативног набоја. Завирује у њене јадиковке, снове, шансе и спаљене мостове и успут је суочава са низом фасцинантних ликова и искустава из Њујорка, преко Осла до дубина норвешких шума. У свему томе Гутормсенова ни на трен не одустаје од суштине своје филмске приче. Приче о особи која је одлучила да не живи према друштвеним нормама постојања. О особи без сталног посла, деце, куће, хипотеке. О особи која је одлучила да буде потпуно слободна. А слобода има своју цену. Та цена у Гритином случају, уз одбацивање од стране породице, пријатеља и друштва, значи и изолацију, чак и лудило као једно од могућих исхода...

Посебну снагу овом чврсто тканом егзинстенцијалистичком филму даје перфоманс сјајне норвешке глумице Биргите Ларсен. Њен потенцијал за трансформацију у сценама Гритиних највећих криза једноставно нема граница. Ларсенова је Грита од главе до пете. Свом лику, тој интензивној, страстној и усамљеној женској врсти, дала је пун интегритет.

За свој дугометражни играни првенац Гутормсенова је велики ослонац нашла и у сниматељу Патрику Сафстрому, са којим је сарађивала у свом кратком филму „Повлачење”. У игри између Биргите Ларсен и Сафстромове камере комуницира се знаковима и покретима, уместо истицања емоција лика „говори” се аудио-визуелним језиком који у правој мери и на правим местима надражује нервни систем. И гледалац је спреман да разуме Грит и њену жељу за безусловном слободом.