Спомен на прве Немањиће

Прилог г. Јована Гајића у вашем броју од 28. јануара заслужује највећу пажњу, а затим и све комплименте. Одавно, а свакодневно живим са „Политиком” више од седамдесет година, нисам прочитао тако концизан и конкретан и пре свега веродостојан текст. Камо лепе среће да је привукао већу пажњу иако је био у врху 4. стране. Нисам могао да се одупрем потреби да преко „Политике” реагујем, подстакнут на разне начине коментарима, о по мени, аналфабетски урађено серији „Стварање краљевине” и о Стевану Немањи.

Неколико  дана пре откривања споменика великом жупану, емитован је на важном каналу ТВ инсерт како Стеван Немања, сада монах Симеон, напушта Србију: Приказан је као убоги монах, отрцане мантије са нешто као врећом скитнице преко рамена и тојагом у руци, праћен исто тако карикатуром од момка – наизглед искушеника. Угледни г. Ј. Гајић не желећи да улази у расправу са великим сценаристом серије, исто тако великим костимографом и још значајнијим сценографом, одржао је кратки фактографски час угледним посленицима наше медијске културе у првих четрнаест редова свог прилога, позивајући се као одговоран човек на документа биографа Доментијана: „Да је Стеван Немања дошао на Свету гору, водећи – боље речено праћен са 300 одбраних слугу (преведимо на данашњи језик) војника - оружане пратње...”

То је истина, јер  монах Симеон је ипак био миропомазани велики жупан, отац новог владара и није пошао као монах просјак, већ са рецимо благом (које је искоришћено за подизања Хиландара, а после толико векова касније за израду кивота свете Анастазије (Ане, мајке Светог Саве) – налази се у Студеници. Ако протумачимо навод Доментијана, пратња Стевана Немање до Свете горе имала је  нешто више од још сто људи (коморџија, коњушара, ковача и слугу). То је траг историје.

Не могу а да се ни данас отмем лошем утиску: Коме је то стало да прикаже како су тадашњи владари Србије ишли као просјаци, или огрнути јагњећим нештављеним кожама? Или је то траг комунистичке самокритике јер смо као нација имали владаре и пре Стевана Немање, на нивоу костимографије између Византије и Венеције. Редовно сам пратио серију наших суседа под називом „Хрватски краљеви”. Ако су мало побркали титуларне краљеве, бар су се потрудили да их, своју властелу прикажу како се властелини, па војници, па слуге облачили у то доба. Овако испаде да је Србија била црна рупа у Европи са којом су се неким случајем ородили византијски цареви и венецијански дужди.

Данило Јовановић,
Београд