Девет деценија дворане Коларац

Дворана са око 800 места, у оквиру Задужбине Илије Милосављевића Коларца, годиште је 1932. и одавно је превазиђена у техничко-технолошком смислу.  Али акустички – то је невероватно успели простор, иако је грађен по стандардима од пре скоро једног века. Често умемо да кажемо: „нас Карнеги Хол”, али је Коларац и више од тога, јер Карнеги Хол има огромну конкуренцију у многим градовима Америке, а Коларац је – једини такав у Србији. И још по нечему је Коларац јединствен: – по мултидисциплинарности  програмских садржаја. Под сводом Задужбине репродукује се музика свих жанрова, играју се балет и фолклор, одржавају сјајна предавања (Владета Јеротић, Ранко Радовић, Лазар Трифуновић), организују се такмичења,  а и деца и омладина се овде сусрећу са уметношћу – по посебно конципираним програмима.

Те давне 1932, Београдска филхармонија, са диригентом Стеваном Христићем, свечано је отворила дворану Коларца, а у години  отварања наступио је  и,  тада још недовољно познат, пијаниста Артур Рубинштајн. Од тада,  у том простору одржано је око 19.000 концерата, наступило је 16.000  солиста, 4.000 ансамбала са 1.600 диригената и тако даље. Дворана Коларца је била и остала – епицентар висококвалитетних дешавања у престоници, али и парадигма културе и уметности Републике Србије.

Руководство Задужбине љубоморно негује 4.  фебруар као датум првог отварања дворане, па за ту прилику приређује концерте за памћење. После Александра Маџара, Иве Погорелића и Немање Радуловића, овог пута славу дворане понео је клавирски дуо Тамара Стефановић – Ненад Лечић. Оба уметника потекла су из наше средине (Београд – Чачак), живе у свету, где су остварили импресивне интернационалне каријере. И то их је и квалификовало да им Задужбина повери свој значајан дан.

За рођенданско славље Велике дворане, клавирски дуо одлучио се за  изузетно захтеван програм, не желећи да повлађује публици. Слушали смо антологијско „Посвећење пролећа” Игора Стравинског и блиставе „Симфонијске игре” Сергеја Рахмањинова. Од првог до последњег тона концерта, са подијума је зрачила невероватна синергија, зрела младост, моћна музичка експресија, невероватна тонска усклађеност, боје и само боје – па је, на моменте, и  „Посвећење пролећа”, на само два клавира, зазвучало као велики симфонијски оркестар. Иако на концертима за два клавира инструменти стоје „чело у чело”, па један од клавира нема стандардни поклопац, то није био хендикеп за Ненада Лечића, који се сјајно уклопио у звучну слику своје колегинице Тамаре Стефановић, која је била за првим клавиром. То спада у уметност слушања, усаглашавања и компромиса – у корист уметности.

И да споменем мали визуелни утисак: уобичајено је да, када наступа клавирски дуо, са пијанистима изађу и „окретачи” нота, који седе до пијанисте и прилично ометају пажњу слушаоцу. Овог пута тога није било: пијанисти су, у том огромном програму, сами себи окретали ноте, то чинили веома спретно и ни на који начин нису омели ток свог импресивног извођења. Браво!

И на крају – честитке руководству Задужбине за добро сналажење у овој тешкој ситуацији, комплименти за сјајан  избор програма поводом овогодишњег Дана велике дворане и молба да се са активностима настави – упркос свему, јер је огроман аплауз публике на свечаном концерту показао колико нам је потребна духовна надградња и опуштање уз бисере светске уметности.

Проф.  Никола  Рацков