Морал бесплатне поделе

Морални аспект економских промена неминовно се поставља при преласку са самоуправног социјалистичког система на приватновласнички. Отуда контроверзе домаћих искуства на релацији власници – запослени. Понегде запослени у приватизованим предузећима нису дозволили новом већинском власнику ни да уђе у предузеће, у другима власници месецима нису исплаћивали зараде, у трећима нису инвестирали у производњу или су вредност капитала отплаћивали од прихода остварених продајом делова имовине и капитала приватизованог предузећа. То је лошија страна медаље.

Истраживања су, међутим, показала да се у приватизованим фирмама више ради и динамичније се повећавају зараде. То се делом може објаснити чињеницом да су техником тендера приватизована већа и перспективнија предузећа, док су аукцијски приватизована мања предузећа, са флексибилнијим уговорним обавезама власника у односу на запослене.

Показало се и да су страни послодавци далеко склонији партнерским односима, колективном преговарању и социјалном дијалогу с представницима запослених него домаћи, што се може довести у везу с њиховим бољим познавањем међународних норми радних стандарда. У том погледу је Европска банка за обнову и развој чак похвалила преуређење радног законодавства из 2004, којим су синдикатима и запосленима враћена нека од радних права која су била дерогирана Законом о раду 2001.

Сама приватизација у Србији дешавала се по супротстављеним моделима, бар када су у питању интереси послодаваца, запослених и државе. Почеци су се одвијали у знаку инсајдерске приватизације, да би Законом о својинској трансформацији 1997. био успостављан систем у коме је због већинске бесплатне поделе 60 одсто акција капитала (запосленима и бившим запосленима), приватизација у смислу концентрације власништва и преузимања управљања – била фактички суспендована.

Део запослених у перспективним предузећима прихвата овакав модел, али за огромну већину радника модел доноси велику неправду јер, ни тада ни касније, радници нису били у ситуацији да добију било шта вредно на основу приватизације, нити чак да рачунају на задржавање радних места у перспективним предузећима.

Изузетак се појавио у најновијој пракси бесплатне поделе дела остварене вредности након приватизације неколико највреднијих јавних предузећа. Стручна расправа о томе била је веома дискретна, због популистичког набоја који је пратио овај пројекат, лансиран пред парламентарне изборе 2008.

Тако се десило да је мали проценат запослених у предузећима као што су „Апатинска пивара“, „Дуванска индустрија Ниш“, „Књаз Милош“, „Хемофарм“, „Металац“, „Синтелон“ – захваљујући околности да су се још из времена социјализма нашли у успешним предузећима – вишеструко профитирао. И то прво тиме што су радили у добрим условима и примали натпросечне зараде, затим што су приватизацијом могли да задрже радна места и зато што су при продаји деоница већинском власнику остварили вредности које су се мериле величином просечних зарада у Србији исплаћених чак у току три деценије. Али, овај привилеговани део, нажалост, није већи од 1,5–2 одсто од укупног броја запослених у јавном и друштвеном сектору у Србији.

Политика и пракса приватизације, упадајући у замку теорије радне вредности и политичког популизма, обесправила је, или бар довела у неравноправан положај, остатак запослених, посебно оне у јавним службама и администрацији који нису имали „своја“ предузећа.

Драстичан случај представља искуство дела радништва (пример „Грмеча“) који су по моделу Анте Марковића, у тешком периоду хиперинфлације, откупљивали акције својих предузећа. У међувремену су предузећа пропала, а само зато што су једном примили дивиденду безначајне вредности, радници губе право да своје акције замене за бесплатне акције јавних предузећа, без наде да ће се њихове акције на било који начин вредновати.

Током 2006, на основу притиска дела запослених у јавном сектору и синдиката у јавним службама, почела је припрема законског пројекта који предвиђа бесплатну поделу акција делова НИС-а и ЕПС-а, запосленима у овим предузећима и у јавним службама. Постављају се логична питања: зашто се пројекат не односи на „Железнице Србије“ и друга јавна предузећа са негативном вредношћу капитала? Недовољно осмишљен и недефинисан крај приватизације по Закону предвиђа ваучерску приватизацију из предвиђеног остатка вредности друштвеног капитала, за коју се за сада не зна ни како ће изгледати, нити како ју је могуће у пракси применити.

Економисти су веома аргументовано оспорили макроекономске ефекте настављања бесплатне поделе капитала, као што су уосталом и у време распада СФРЈ готово у бесцење продавани (уступани корисницима) друштвени станови, на чему су могле да се заснују озбиљна акумулација или девизне резерве.

Морална страна бесплатне поделе акција и вредности продатог јавног капитала није довољно анализирана, мада се може рећи да је она веома проблематична јер, с једне стране, дискриминише раднике већине безвредних предузећа у односу на запослене у још увек тржишно атрактивним фирмама. С друге стране, економско изједначавање свих пунолетних припадника друштва (при чему треба рећи да су бројни припадници старије генерације бивших радника, од почетка приватизације уз „поклоне“ 1997. до 2008 већ помрли), показује да се волунтаризам и недоследност у принципима приватизације настављају.

секретар Научног друштва економиста Србије, професор универзитета