Moral besplatne podele

Moralni aspekt ekonomskih promena neminovno se postavlja pri prelasku sa samoupravnog socijalističkog sistema na privatnovlasnički. Otuda kontroverze domaćih iskustva na relaciji vlasnici – zaposleni. Ponegde zaposleni u privatizovanim preduzećima nisu dozvolili novom većinskom vlasniku ni da uđe u preduzeće, u drugima vlasnici mesecima nisu isplaćivali zarade, u trećima nisu investirali u proizvodnju ili su vrednost kapitala otplaćivali od prihoda ostvarenih prodajom delova imovine i kapitala privatizovanog preduzeća. To je lošija strana medalje.

Istraživanja su, međutim, pokazala da se u privatizovanim firmama više radi i dinamičnije se povećavaju zarade. To se delom može objasniti činjenicom da su tehnikom tendera privatizovana veća i perspektivnija preduzeća, dok su aukcijski privatizovana manja preduzeća, sa fleksibilnijim ugovornim obavezama vlasnika u odnosu na zaposlene.

Pokazalo se i da su strani poslodavci daleko skloniji partnerskim odnosima, kolektivnom pregovaranju i socijalnom dijalogu s predstavnicima zaposlenih nego domaći, što se može dovesti u vezu s njihovim boljim poznavanjem međunarodnih normi radnih standarda. U tom pogledu je Evropska banka za obnovu i razvoj čak pohvalila preuređenje radnog zakonodavstva iz 2004, kojim su sindikatima i zaposlenima vraćena neka od radnih prava koja su bila derogirana Zakonom o radu 2001.

Sama privatizacija u Srbiji dešavala se po suprotstavljenim modelima, bar kada su u pitanju interesi poslodavaca, zaposlenih i države. Počeci su se odvijali u znaku insajderske privatizacije, da bi Zakonom o svojinskoj transformaciji 1997. bio uspostavljan sistem u kome je zbog većinske besplatne podele 60 odsto akcija kapitala (zaposlenima i bivšim zaposlenima), privatizacija u smislu koncentracije vlasništva i preuzimanja upravljanja – bila faktički suspendovana.

Deo zaposlenih u perspektivnim preduzećima prihvata ovakav model, ali za ogromnu većinu radnika model donosi veliku nepravdu jer, ni tada ni kasnije, radnici nisu bili u situaciji da dobiju bilo šta vredno na osnovu privatizacije, niti čak da računaju na zadržavanje radnih mesta u perspektivnim preduzećima.

Izuzetak se pojavio u najnovijoj praksi besplatne podele dela ostvarene vrednosti nakon privatizacije nekoliko najvrednijih javnih preduzeća. Stručna rasprava o tome bila je veoma diskretna, zbog populističkog naboja koji je pratio ovaj projekat, lansiran pred parlamentarne izbore 2008.

Tako se desilo da je mali procenat zaposlenih u preduzećima kao što su „Apatinska pivara“, „Duvanska industrija Niš“, „Knjaz Miloš“, „Hemofarm“, „Metalac“, „Sintelon“ – zahvaljujući okolnosti da su se još iz vremena socijalizma našli u uspešnim preduzećima – višestruko profitirao. I to prvo time što su radili u dobrim uslovima i primali natprosečne zarade, zatim što su privatizacijom mogli da zadrže radna mesta i zato što su pri prodaji deonica većinskom vlasniku ostvarili vrednosti koje su se merile veličinom prosečnih zarada u Srbiji isplaćenih čak u toku tri decenije. Ali, ovaj privilegovani deo, nažalost, nije veći od 1,5–2 odsto od ukupnog broja zaposlenih u javnom i društvenom sektoru u Srbiji.

Politika i praksa privatizacije, upadajući u zamku teorije radne vrednosti i političkog populizma, obespravila je, ili bar dovela u neravnopravan položaj, ostatak zaposlenih, posebno one u javnim službama i administraciji koji nisu imali „svoja“ preduzeća.

Drastičan slučaj predstavlja iskustvo dela radništva (primer „Grmeča“) koji su po modelu Ante Markovića, u teškom periodu hiperinflacije, otkupljivali akcije svojih preduzeća. U međuvremenu su preduzeća propala, a samo zato što su jednom primili dividendu beznačajne vrednosti, radnici gube pravo da svoje akcije zamene za besplatne akcije javnih preduzeća, bez nade da će se njihove akcije na bilo koji način vrednovati.

Tokom 2006, na osnovu pritiska dela zaposlenih u javnom sektoru i sindikata u javnim službama, počela je priprema zakonskog projekta koji predviđa besplatnu podelu akcija delova NIS-a i EPS-a, zaposlenima u ovim preduzećima i u javnim službama. Postavljaju se logična pitanja: zašto se projekat ne odnosi na „Železnice Srbije“ i druga javna preduzeća sa negativnom vrednošću kapitala? Nedovoljno osmišljen i nedefinisan kraj privatizacije po Zakonu predviđa vaučersku privatizaciju iz predviđenog ostatka vrednosti društvenog kapitala, za koju se za sada ne zna ni kako će izgledati, niti kako ju je moguće u praksi primeniti.

Ekonomisti su veoma argumentovano osporili makroekonomske efekte nastavljanja besplatne podele kapitala, kao što su uostalom i u vreme raspada SFRJ gotovo u bescenje prodavani (ustupani korisnicima) društveni stanovi, na čemu su mogle da se zasnuju ozbiljna akumulacija ili devizne rezerve.

Moralna strana besplatne podele akcija i vrednosti prodatog javnog kapitala nije dovoljno analizirana, mada se može reći da je ona veoma problematična jer, s jedne strane, diskriminiše radnike većine bezvrednih preduzeća u odnosu na zaposlene u još uvek tržišno atraktivnim firmama. S druge strane, ekonomsko izjednačavanje svih punoletnih pripadnika društva (pri čemu treba reći da su brojni pripadnici starije generacije bivših radnika, od početka privatizacije uz „poklone“ 1997. do 2008 već pomrli), pokazuje da se voluntarizam i nedoslednost u principima privatizacije nastavljaju.

sekretar Naučnog društva ekonomista Srbije, profesor univerziteta