Ни после Аустралије не лежимо на парама

Задатак је испуњен. Наша мушка тениска репрезентација се минулог викенда домогла Светске групе Дејвисовог купа савладавши у доигравању, у прелепом амбијенту, велесилу Аустралију с 4:1. Тениски савез је добио још један подстрек да унапреди деловање у земљи у којој су тенисери преко ноћи постали најомиљенији.
С његовим генералним директором Душаном Орландићем смо разговарали о нашем тенису када није на великој позорници, већ када остаје иза завесе спуштене у Београдској арени до следеће прилике. Стекли смо утисак да је стање много боље него што је било пре узлета наших тенисера. Има више разумевања за проблеме с којима се тениска организација суочава, али далеко од тога да су напречац потекли мед и млеко, па чак ни после призора којем је сведок било више десетина хиљада душа.

– Црту још нисмо подвукли, али не лежимо на парама. Сматрам да су цене карата биле приступачне поготово оне улазнице од 800 динара за сва три дана за 9.700 места у највишем нивоу дворане. Око 2.500 карата смо бесплатно дали играчима који су регистровани у савезу, око 500 су добили репрезентативци и стручни штаб, један део је отишао спонзорима... Али, за две недеље коришћења Арене морали смо да платимо око 100.000 евра. На срећу, имали смо разумевање Града Београда који нам је "опростио" новац на који полаже право. Део зараде од карата смо дужни да дамо Међународној тениској федерацији (ИТФ). Од 86.000 долара, с колико смо награђени за пласман у Светску групу, савезу иде 30 одсто, а играчима 70. По правилима Дејвисовог купа, имали смо право на само два спонзора. То су нам били Делта Ђенерали и Елтим. Са свим трошковима, тешко да ћемо да избегнемо "минус", – сумира Орландић финансијску страну спектакла против Аустралије, истичући и неочекиване мањкавости у Арени који су пратили организацију меча. – Највеће невоље смо имали са шљаком. Влажност ваздуха у дворани је била толика да терен није могао да очврсне, а једва смо пронашли начин да подлогу на време доведемо у какав-такав ред.

Орландић каже да су таква искуства драгоцена јер Београдска арена остаје једини избор.

– У њој бисмо, на пример, играли и да смо били домаћини у плеј-офу у Купу федерације у јулу, али смо ишли у госте Словачкој. Објекти су суштински проблем који ће бити решен тек изградњом националног тениског центра код Хале спортова на Новом Београду. Најзад су решени својински односи на земљишту на којем треба да се гради. Очекујем да тендер буде расписан до краја године, а да центар, у најбољем случају, буде завршен за Универзијаду 2009. Ту би требало да буде 11 терена на отвореном, осам њих са шљаком и три с тврдом подлогом, и хала са четири до шест терена с две врсте брзе подлоге и с 3.000 до 4.000 места. Тако бисмо имали подлоге на којима се играју велики турнири. Замисао је да центар превасходно буде у служби развоја младих играча, али би тако били створени и услови за организацију АТП и ВТА турнира. Примера ради, ми не можемо да приредимо такмичење у Првој групи Евроафричке зоне Купа федерације, где је наша женска репрезентација, а које је претходне две године играно у Пловдиву, пошто не у Београду него у целој земљи, немамо 16 терена с истом подлогом и четири затворена за сваки случај. То је још теже организовати сада када је турнир померен из априла у на почетак године па није ни чудо што још нема заинтересованих међу 17 учесница, – истиче Орландић.  

Београд је због успеха тенисера нашао своје место на светској тениској мапи, али због оскудне инфраструктуре још нема ни говора о приређивању значајних турнира.

– Била би то велика ствар за Београд и државу, али то није лако. Турнири су под окриљем АТП који је, заправо, тржишно оријентисана фирма. Ко понуди задовољавајуће услове, добиће турнир. Али, у пребукираном годишњем календару неко мора да одустане или да, рецимо, као Загреб купи турнир од Милана, на три године. Ми сада не бисмо могли да издејствујемо велики турнир с најбољим играчима чији долазак кошта већ мање атрактивни, с наградним фондом од 450.000 долара какви су у Загребу и Умагу. Генерално, постоји интерес спонзора да се и уз помоћ државе састави фонд који за турнире таквог калибра износи 1,5 милиона долара. У најбољем случају, то ћемо моћи од 2009, – каже Орландић.

У светском тенису данас се окрећу велике паре. Зато има и више музике. Наш спорт се и даље довија помоћу штапа и канапа, а организацијама све функционише као по закону спојених судова.   

– Највећи проблем у савезу данас је, веровали или не, мали број запослених. Има их четворо и они подносе велики терет. Наша жеља је да професионализујемо савез јер смо и даље принуђени да у многим сегментима делујемо аматерски. Буџет нам је 600.000-700.000 евра, а за нормалан рад је потребно најмање милион и по. Мимо државе, а очекујемо да из друге категорије за финанирање пређемо у прву, новац можемо да добијемо само од спонзора. Али, шта да им понудимо осим репрезентације. Спонзори имају интерес да дају паре ако смо домаћини, али како то да им омогућимо на дуге стазе када тек после жреба знамо где играмо. Прошле године су тенисери три пута били гости у Дејвис купу, а тенисерке су ишле у Словачку. Зато није чудо што се спонзори окрећу тенисерима и тенисеркама понаособ, јер их "имају" целе сезоне. Какав онда они имају интерес да буду покровитељи фјучерса које организујемо када ту играју неафирмисани тенисери и тенисерке или државног првенства које је изгубило смисао јер више нисмо сигурни да ли ће се за титулу борити и наши слабије рангирани играчи. О врхунским тенисерима да и не говоримо, – појашњава Орландић.

Тако су у савезу као разапети између неисплативости мањих турнира и изузетне важности да они буду организовани. На њима перспективни играчи стичу прва искуства и освајају прве бодове за ранг-листе, а тако је било и с Ђоковићем који је сада трећепласирани.

– Ове године смо организовали пет мушких и три женска фјучерса који су нам страховито важни. Клубовима домаћинима смо дали по 5.000 долара и поделили смо више од 20 такозваних посебних позива нашим тенисерима. За њих је то велика уштеда пошто имају прилику да се боре за трофеје и бодове код куће. О надама водимо рачуна. Покушавамо да им олакшамо да дођу до виза и авионских карата. У претходне две сезоне смо финансирали све одласке на турнире у иностранство највећих талената Бојане Јовановске, Филипа Крајиновића, Илије Вучића, Вање Ћоровић. Али, могуће је да нам нека нада и промакне што онда "сруши" читав систем па трпимо критике. Француска је један од највећих расадника талената које изузетно негује, али јој се десило да мимо њеног система  један Себастијан Грожан оде чак до четвртог места на свету, – илуструје Орландић.

У савезу истичу да савршено добро знају шта треба да чине како би и тениска организација с широко раширеним крилима полетела за тенисерима. Али, стварност, коју нам је представио генерални директор тениске организације, много је друкчија. То је судбина коју тенис дели с другим спортовима код нас од којих је данас кудикамо популарнији.

-----------------------------------------------------------

Очекујемо да Пилић остане

Има ли тениске репрезентације која не би пожелела да је јој саветник буде Никола Пилић, једини селектор који је до трофеја у Дејвисовом купу довео две селекције? Некадашњи југословенски репрезентативац је био у нашем стручном штабу минулог викенда против Аустралије, а Орландић очекује да ће тако и да остане.

– Наша жеља је да Пилић и даље буде саветник. Сматрам да ће се то решити без проблема и врло брзо. Његово искуство је злата вредно, а његов допринос да се пробијемо у Светску групу непроцењив. Тешко је да ико може боље од њега да посаветује селектора и играче, а његова предност је што дуго познаје не само Новака Ђоковића, него и Ненада Зимоњића, Јанка Типсаревића и остале.

-----------------------------------------------------------

Зашто на мајицама није писало Србија

На мајицама наше мушке тениске репрезентације против Аустралије није писало Србија. Разлог је марка спортске опреме.