Примио сам смедеревску поруку у боци

Од нашег дописника
Букурешт, 1. јулa – Ретко се ко пита колики је животни век једног железничког вагона, ко њега „лечи” када се „разболи”. За аутомобиле сви знају колико трају, када би требало обавезно да се сервисирају. А за вагоне као да не постоји нека брига, нека норма. То је заблуда. Са вагонима је ситуација кудикамо одговорнија. Јер, ако некоме од њих на путу „позли”, последице су кудикамо теже.

Примерице, рок „службе” једног путничког вагона je 25 година. По строгим прописима, један вагон мора да се сервисира сваке треће године, у том периоду три пута иде на техничку контролу, а на генералну оправку сваке седме године.

Румунија је највећа железничка сила у нашем региону. Не само по дужини пруга, већ и величини возног парка. Да бих видео како се одржава тај парк, како се „лече” похабани вагони и праве нови, отишао сам на далеки румунски североисток, у град Пашкањ (45.000 житеља). То је познати железнички чвор у коме још од почетка прошлог века постоји фабрика за оправку вагона. И њу је, као и много шта овде, прегазило време. Нарочито у Чаушескуовој „златној социјалистичкој епохи”.

После мучног животарења у транзицији, започетој након револуционарног преокрета децембра 1989, и та је фабрика приватизована, октобра 2004. Њу купује домаћи капитал усредсређен у холдингу „Грампет”.

– Била је то фабрика у државним рукама са слабим шансама да остане у животу. Налазила се пред финансијским и економским колапсом. Скоро да и није „дисала” – каже Каталин Корнеа (43), генерални директор „Ремар С.А”, како се та фабрика сада зове. „Суочили смо се са великом тензијом. Многи –њих 1.750 – нису видели излаз. Морали смо да их убеђујемо у потребу промене читаве философије пословања, да им из насталог маразма отворимо перспективу. Једни су нам поверовали, други – не”.

Механичар Бока Маринел, пореклом из околине Пашкања, који већ 14 година ради овде, допуњује ми целу причу о „великом обрту”. Он га је видео са оне друге, радничке стране.

– Када је почела приватизација, међу нама је завладао велики немир. Прожимала нас је стрепња да не изгубимо хлеб. Колале су свакојаке гласине. Као: све ће нас немилосрдно поизбацивати с посла. Синдикат је заузео негативан став. Добар део колега, истина мањи, брзо се полакомио да узме новац, државну отпремнину и отишао сам из фабрике. Ми који смо остали тешка срца смо прихватили „минималац”.

Нови „ газда” је довољно брзо нашао поруџбине, реорганизовао целу производњу, унео капитал и бацио се на инвестиције, на доношење модерне опреме. Зараде су почеле да расту. Од 168 евра, колико су износиле 2005. године, 2007. зараде су износиле у просеку 271 евро.

Људи који су напустили фабрику, а који у међувремену нису отишли на рад у Италију или Шпанију, почели су да траже да их поново приме на посао. И примили су их.

– За кратко време, постали смо најпоузданија фирма у зони. Град се све више ослања на наш допринос буџету. Кад кажем „радим у ’Ремару’”, сва ми се врата отварају. Поготову шалтери у банкама. Плате примамо преко банке која нам нуди кредите. Постали смо „солидни” - допуњује своју радничку причу Бока Маринел.

И то се десило за четири године. Прошпартао сам огромним фабричким комплексом, који се простире на 32 хектара, од чега су четири под халама. Ишао сам у пратњи економског директора фабрике искусног Илије Василеа, који ми је саопштио да је донета одлука да се цео петогодишњи профит уложи у инвестиције и побољшање радних услова. Укупан обрт у 2007. износио је око 300 милиона евра, од чега је робна производња достигла 35 милиона. Акције „Ремара” се одлично котирају на берзи.

Показана ми је и нова производња, заправо савремено дизајниран путнички вагони. Већ су прошли пробне вожње и кроз коју недељу излазе на сајам. Крећу се брзином од 140 км на сат. За сада, румунске пруге не допуштају већу брзину.

Разговарам са овдашњим људима и видим да се још увек налазе у чуду. Слегну раменима питајући се колико ће овај успон трајати. Заиста необично звучи када радници хвале газду капиталисту. Недавно им је у гостима била група радника из смедеревског „Желвоза”, који су на исток Румуније допутовали да се упознају са начином рада и да виде шта их чека. Јер, познато је да је румунски холдинг „Грампет” победио на међународном тендеру и купио недавно ту српску фабрику за оправку вагона.

По повратку у Букурешт, отишао сам у централу „Грампета”, где сам разговарао са његовим главним акционаром, председником компаније Груја Стојком, инжењером, човеком из струке. Он ми је посебно објашњавао какве су намере његове компаније у Смедереву, где су у последње време прокључале страсти. Појавиле су се сумње, неразумевања и незадовољство радника.

Смедеревски синдикалци заоштрили су своје захтеве упућене власницима. Новим газдама су симболично послали поруку у боци са својим захтевима и бацили је у Дунав, како би стигла на букурештанску адресу!

– Да, примио сам њихову поруку. И зато лично стижем у Смедерево. Учинићу све да буду задовољни тиме што су део моје компаније. Сигурно ћемо наћи заједнички језик – каже Груја Стојка.

Милан Петровић

-----------------------------------------------------------

Ишчекивање у „Желвозу"

Смедерево - Ни пола године након бурне приватизације „Желвоза", праћене штрајковима, отказима и хапшењем бившег руководства, у овој смедеревској фабрици страсти се не смирују. Таман кад је решење проблема у којима ова фабрика грца било на помолу, све је враћено на почетну позицију. Око 370 хиљада евра које је власник, румунски конзорцијум „Ремар - Грампет", уплатио 27. јуна на рачун смедеревског ремонтера железничких возила, како би се након двадесет дана застоја поново покренула производња, блокирано је на рачуну банке због, како сазнајемо, административних проблема. Практично, фабричке машине и даље стоје, струја која је пре неколико дана укључена ургенцијом и гаранцијама локалне самоуправе, могла би поново да буде искључена због неплаћања дуговања, гас је и даље искључен, а већина радника „беспосличари" у ишчекивању макар фебруарске плате, која је такође требало да буде исплаћена од пристиглог румунског новца.

Представници „Ремар - Грампета" дошли су у понедељак у „Желвоз", али новонастала ситуација спречила их је да направе конкретне потезе и договоре са синдикатима. Очекује се да у фабрику дође и председник конзорцијума Груја Стојкa.

Новац који су Румуни ипак уплатили, након исцрпне преписке и телефонских разговора са локалном самоуправом, синдикатима и руководством фабрике, само је „кап у чаши" и намењен је да привремено „закрпи" давно попуцале финансијске шавове некадашњег смедеревског гиганта. Уколико се убрзо превазиђу банкарске препреке, најпре би био деблокиран рачун „Желвоза", а остатак новца покрио би део дуга за струју у складу са споразумом са „Електроморавом" Смедерево, комплетна дуговања за гас и остатак обрачунате нето зараде за фебруар, сазнаје „Политика".

- За нас је прихватљив сваки договор који је у интересу радника. Очекујемо да доласком Грујa Стоjкa решимо све неспоразуме и коначно почнемо да радимо, а да они наставе да улажу у фабрику - каже за „ Политику" Саша Миловановић, председник СРП-а, једног од шест „Желвозових" синдиката, који је углавном предводио све протесте.

- Искрено се надам да ће долазак председника конзорцијума бити пресудан за даљи развој догађаја у фабрици. Очекујем да ће производња ускоро поново почети, а да ће се остали проблеми постепено и успешно решавати, у корист радника и опстанка „Желвоза" - каже за наш лист директор „Желвоза" Зоран Момчиловић.

О. М.