Џемпер кроз историју

У модерно доба, чим се појаве први знаци зиме, људи облаче џемпере, дебље штрикане блузе, топле панталоне, а ту су и вунене капе, рукавице... Међутим, за ову одећу знали су и наши давни преци. По неким историјским подацима, пре неколико хиљада година откривен је начин на који се може створити топао одевни предмет.

Неки подаци говоре да је тајна штрикања откривена пре око пет хиљада година, а претпоставља се да су за ову вештину знали и древни народи Инке.

Верује се да су Арабљани први открили иглу за штрикање која је имала кукицу на врху сличну данашњим иглама за прављење таписерије. Према неким пронађеним остацима у археолошким налазиштима, ове игле су прављене од дрвета, слоноваче и животињске кости, гвожђа, рибље кости и других материјала.

У почетку је одећа направљена уз помоћ ових игала и вуне или памука имала искључиво заштитну сврху, а много векова касније пажња је почела да се усмерава и ка њеном лепом изгледу.

Да би дошли до неопходног материјала за штрикање, људи су посебно гајили овце баш за ову намену. Вуна је обрађивана на разне начине – од једноставног сушења на сунцу до машинске обраде у модерно доба.

Штрикање одеће био је женски посао, а временом је постао традиција жена на селу. У средњем веку штрикањем су се бавиле монахиње у манастирима, које су правиле одећу и делиле је сиромашнима, а временом се ово умеће пренело у готово све крајеве света. Веште женске руке стварале су праве уметничке радове, а у годинама које су уследиле створени су и нови начини штрикања – измишљани су нови бодови и нови радови.

Ново доба је донело и нову технологију, па је ручни рад вредних плетиља готово у потпуности замењен машинским и фабричким штрикањем. Овакви производи су постали јевтинији, а самим тим и приступачнији великом броју људи. Ипак, и данас је ручно штрикана одећа цењена, па су џемпери и други одевни предмети од вуне из „домаће радиности”, упркос високој цени, веома популарни.