Супердржава и мини државе

На политичкoј карти Европе лако се уочавају мале државице, у литератури познате и као Кleinstaaterei. Најчешће су то јата државица настала на раселинама моћних империја и великих државних система. Балкански скуп ових државица је најбројнији од свих. Настао је као резултат судара великих геополитичких плоча, Отоманске империје и Хабзбуршког царства. То су административне државе које не могу постојати без великих држава-заштитника.

Kleinstaaterei су променљиве форме непрестане етатизације, стигматичне институције инфициране међувладавинама поклеклих и успињућих светских поредака. У њима догађаји теку бесном брзином, тако да њихова историја може послужити као пречица у путовањима кроз глобалну историју.

Донедавно смо се бојали само великих држава, а сада на површину избија неодређена фобија од малих државица. Разлоге за то не треба тражити у чињеници да мале државе нису у стању да решавају стварне проблеме, него у томе да као Kleinstaaterei имају моћ да отежавају решавање проблема. Отимачина Косова је добар пример. Косово је само још једна Kleinstaaterei која је добила поменуту моћ. Извесно је да се до коначног решења косовског проблема не може доћи пре него се рашчисти с тим шта је стварни проблем.

Признавањем Косова Европска унија се прећутно опредељује за преетатизацију свога политичког простора. Изворно, Унија не почива на идеји непрестане етатизације: нити сједињује, нити ствара државе, него повезује грађане и људе. Ствари су се изгледа промениле. Дошло је до замене принципа и промене гледишта.

Као и други облици држава, и Унија поседује извесну моћ ширења, самосвојну тенденцију да расте, ендогени империјализам који је без престанка тера да добија на површини. Ако тако настави постаће континентална супердржава, сачињена од чврстог језгра супрадржава испреплетених низом Kleinstaaterei као променљивом формом етатизације. Етатизација Косова је камен темељац таквог њеног модела ширења. Што моћ ширења буде већа, већа ће бити и фобија од Kleinstaaterei. Да се не лажемо, скоро све европске нације-државе могу претендовати на отимање бар једне Kleinstaaterei својим комшијама.

Анализа моћи Уније није питање скале, нити је питање сегмената те скале, него је питање гледишта. По изворном гледишту, ЕУ почива на претпоставци изграђивања новог типа друштвене заједнице, новог колективитета, и на вредностима које богате свакодневни живот људи. Као таква, она изузетно погодује стварању осећаја пуне културне и политичке слободе, односно економске стабилности. Сама свест о постојању плуралитета националности и култура Унију чини великом, конкурентном и моћном заједницом.

Насупрот томе, моћ ширења Уније као фингиране супердржаве почива на гледишту да такву сложену структуру треба осигурати новим Kleinstaaterei, државицама које имају исту улогу коју су имали милети у Отоманској империји. Као и милети, Kleinstaatereiће наставити да следе идеале етничке и културне хомогености, истоветности и јединствености, и зато ће заувек остати мали и неразвијени. У заблуди су они који мисле да милетско „клајинштатеријанство” погодује либерално-демократском концепту европског друштва.

Нове Kleinstaatereiсу директна претња по стабилност многих европских држава. Већ постоје значајне скупине припадајућих грађана које нове Kleinstaaterei не осећају својим државама: звижде химни, окрећу леђа застави, нису „фанови” њених спортских и других репрезентација и тимова, угледни појединци се осећају угледницима других држава и слично. То није случај само са српском скупином на Косову. Стање је једнако лоше у Црној Гори, БиХ и Македонији, а нешто повољније у Хрватској и Србији.

Друштва Kleinstaatereiсу препознатљива по конфликтима идентитета њихових грађана. Идентитетске групе се и даље одликују изузетном нетрпељивошћу и екстремном бруталношћу. Некадашњи пријатељи, комшије, колеге или рођаци и даље једни друге третирају као непријатеље. Невероватно, у жељи да буду актери који разарају основне друштвене везе грађани су агилнији него државни службеници. На Косову је најтеже, али није боље ни у другим Kleinstaaterei. Свако рачуна с оним другим, питајући се ко је он, шта мисли, одакле долази, које је вероисповести, које националности, против кога је, за кога је и слично. Онај „други” не лечи, не порађа, не образује, не сахрањује, не венчава. „Други” је овде и објективно Сартров пакао.

Професор социологије на Педагошком факултету у Сомбору