Superdržava i mini države

Na političkoj karti Evrope lako se uočavaju male državice, u literaturi poznate i kao Kleinstaaterei. Najčešće su to jata državica nastala na raselinama moćnih imperija i velikih državnih sistema. Balkanski skup ovih državica je najbrojniji od svih. Nastao je kao rezultat sudara velikih geopolitičkih ploča, Otomanske imperije i Habzburškog carstva. To su administrativne države koje ne mogu postojati bez velikih država-zaštitnika.

Kleinstaaterei su promenljive forme neprestane etatizacije, stigmatične institucije inficirane međuvladavinama pokleklih i uspinjućih svetskih poredaka. U njima događaji teku besnom brzinom, tako da njihova istorija može poslužiti kao prečica u putovanjima kroz globalnu istoriju.

Donedavno smo se bojali samo velikih država, a sada na površinu izbija neodređena fobija od malih državica. Razloge za to ne treba tražiti u činjenici da male države nisu u stanju da rešavaju stvarne probleme, nego u tome da kao Kleinstaaterei imaju moć da otežavaju rešavanje problema. Otimačina Kosova je dobar primer. Kosovo je samo još jedna Kleinstaaterei koja je dobila pomenutu moć. Izvesno je da se do konačnog rešenja kosovskog problema ne može doći pre nego se raščisti s tim šta je stvarni problem.

Priznavanjem Kosova Evropska unija se prećutno opredeljuje za preetatizaciju svoga političkog prostora. Izvorno, Unija ne počiva na ideji neprestane etatizacije: niti sjedinjuje, niti stvara države, nego povezuje građane i ljude. Stvari su se izgleda promenile. Došlo je do zamene principa i promene gledišta.

Kao i drugi oblici država, i Unija poseduje izvesnu moć širenja, samosvojnu tendenciju da raste, endogeni imperijalizam koji je bez prestanka tera da dobija na površini. Ako tako nastavi postaće kontinentalna superdržava, sačinjena od čvrstog jezgra supradržava isprepletenih nizom Kleinstaaterei kao promenljivom formom etatizacije. Etatizacija Kosova je kamen temeljac takvog njenog modela širenja. Što moć širenja bude veća, veća će biti i fobija od Kleinstaaterei. Da se ne lažemo, skoro sve evropske nacije-države mogu pretendovati na otimanje bar jedne Kleinstaaterei svojim komšijama.

Analiza moći Unije nije pitanje skale, niti je pitanje segmenata te skale, nego je pitanje gledišta. Po izvornom gledištu, EU počiva na pretpostavci izgrađivanja novog tipa društvene zajednice, novog kolektiviteta, i na vrednostima koje bogate svakodnevni život ljudi. Kao takva, ona izuzetno pogoduje stvaranju osećaja pune kulturne i političke slobode, odnosno ekonomske stabilnosti. Sama svest o postojanju pluraliteta nacionalnosti i kultura Uniju čini velikom, konkurentnom i moćnom zajednicom.

Nasuprot tome, moć širenja Unije kao fingirane superdržave počiva na gledištu da takvu složenu strukturu treba osigurati novim Kleinstaaterei, državicama koje imaju istu ulogu koju su imali mileti u Otomanskoj imperiji. Kao i mileti, Kleinstaatereiće nastaviti da slede ideale etničke i kulturne homogenosti, istovetnosti i jedinstvenosti, i zato će zauvek ostati mali i nerazvijeni. U zabludi su oni koji misle da miletsko „klajinštaterijanstvo” pogoduje liberalno-demokratskom konceptu evropskog društva.

Nove Kleinstaatereisu direktna pretnja po stabilnost mnogih evropskih država. Već postoje značajne skupine pripadajućih građana koje nove Kleinstaaterei ne osećaju svojim državama: zvižde himni, okreću leđa zastavi, nisu „fanovi” njenih sportskih i drugih reprezentacija i timova, ugledni pojedinci se osećaju uglednicima drugih država i slično. To nije slučaj samo sa srpskom skupinom na Kosovu. Stanje je jednako loše u Crnoj Gori, BiH i Makedoniji, a nešto povoljnije u Hrvatskoj i Srbiji.

Društva Kleinstaatereisu prepoznatljiva po konfliktima identiteta njihovih građana. Identitetske grupe se i dalje odlikuju izuzetnom netrpeljivošću i ekstremnom brutalnošću. Nekadašnji prijatelji, komšije, kolege ili rođaci i dalje jedni druge tretiraju kao neprijatelje. Neverovatno, u želji da budu akteri koji razaraju osnovne društvene veze građani su agilniji nego državni službenici. Na Kosovu je najteže, ali nije bolje ni u drugim Kleinstaaterei. Svako računa s onim drugim, pitajući se ko je on, šta misli, odakle dolazi, koje je veroispovesti, koje nacionalnosti, protiv koga je, za koga je i slično. Onaj „drugi” ne leči, ne porađa, ne obrazuje, ne sahranjuje, ne venčava. „Drugi” je ovde i objektivno Sartrov pakao.

Profesor sociologije na Pedagoškom fakultetu u Somboru