ПРЕД ВРАТИМА У ШИЛЕРОВОЈ

Постоји детаљ у сведочењу Александра Симовића, припадника "земунског клана", који заслужује коментар. Симовић је причао о томе ко је све долазио у Шилерову, ко је све разговарао или пословао са Душаном Спасојевићем. Спомињао је разна имена: Чеда Јовановић, Беба Поповић, Горан Весић, Душан Михајловић, Небојша Павковић, Владан Батић... Са свима њима је Спасојевић, овом или оном згодом, разговарао, а са некима од њих је, богами, био и пријатељ. Спасојевић једино, прича Симовић, није желео да ишта има са Момчилом Перишићем. "Није хтео да га види и оставио га је да чека испред капије јер га је сматрао издајником", казао је Симовић.

Спасојевићева оцена Перишића као издајника вероватно је проистекла из чињенице да је Перишић, 14. марта 2002, ухваћен како предаје извесне документе војне природе Џону Дејвиду Нејбору, за кога се, иначе, тврдило да је шеф ЦИА за Балкан. Тако је испало да један криминалац одбија да прими бившег генерала и потпредседника владе, јер га најдубље презире због издајства.

Овај детаљ је био као створен за јуришнике "друге Србије". Они су одавно сваки патриотизам прогласили злочином, а све патриоте криминалцима и лудацима. (Наравно, реч је искључиво о српском патриотизму; амерички, или било који други, "европски" патриотизам, сам по себи је добар, модеран и неупитан). Ово је била, дакле, идеална прилика да се још једном направи једначина: "патриота = криминалац", и да се понављањем та једначина утуви у главу српској јавности. Баш онако као што се, на Б 92, свака вест о било ком случају педофилије обавезно завршава подсећањем на случај Пахомија или Илариона (како би Срби коначно запамтили једначину: "педофил = православни свештеник").

Али, незгода за "другосрбе" са овим детаљем – да је један криминалац себе сматрао патриотом – јесте у томе што се у Симовићевом сведочењу спомињу имена која су иконе друге Србије. Зато је читаво Симовићево сведочење медијски вешто "затрпано", те га се данас, десетак дана доцније, више нико и не сећа. Но управо то што Спасојевићев "патриотизам" није искоришћен у пропагандном рату против свих оних који сматрају да издаја отаџбине и није баш тако "фенси", управо то нам, дакле, пружа добру прилику да ову епизоду мирније размотримо.

И заиста, замислите ту психологију. Спасојевић је не само оличење криминалца. Он је његов најгори сој – он је нарко-бос. Спасојевић је шеф мреже која продаје дрогу по Србији. А та мрежа је, управо у Спасојевићево доба, дошла до врата сваког од нас. Некада су, наиме, препродавци имали правило да не "ваљају" дрогу деци. Током деведесетих, међутим, и они сами су се "навукли" на дрогу. Тако су погубили све кочнице. Дрога је сишла до основне школе. Данас се, по Београду, дрога нуди већ десетогодишњацима. Спасојевић је, дакле, био шеф мреже која је у несрећу гурнула хиљаде деце и њихових породица. Довољно је познавати једну "наркоманску" породицу па знати о каквој патњи је реч. А кад помислите да се број наркомана у Србији процењује на 80.000, онда вам је јасно да је реч о несрећи епских размера!

И управо човек који је директно унесрећио, или чак убио, на хиљаде Срба не жели да прими једног генерала јер га види као издајника. Заиста гротескно! И најлакше би било рећи – па то нема никакве везе са патриотизмом. Нажалост, неке везе ипак има. Патриотизам је, наиме, предуго у овој земљи био изговор за сваку врсту нитковлука. То није само био изговор пред другима. То је био изговор и пред самим собом. "Јесте да трујем Србе", мора да је мислио Спасојевић. "Али ја још више трујем Запад, пошто највише дроге тамо пребацујем. Нека цркну"! "Јесте да сам нарко-бос и убица. Али, нисам издајник и никада ниједног Србина не бих дао у Хаг"!

Тако се у Србији, током минуле деценије, све помешало и загадило. О патриотизму су најчешће причали криминалци, о банкарству лопови, о новинарству лажови... И није лако данас снаћи се. Ипак, полако али сигурно све долази на своје. Научили смо да то што су Језда и Дафина о себи причали као о банкарима не значи да су све банке исте као њихове. Научили смо да ако је Спасојевић за себе мислио да је патриота, то не значи да пристојни људи треба да постану издајници. Треба само научити разликовати банкаре. И треба само научити разликовати патриоте.

А нарочито је битно научити разликовати политичаре. Ту изгледа да, на основу горњег случаја, постоје само две категорије: они који су се љубили са нарко-босом у Шилеровој и са њим делили ђавољи данак; и они који то нису радили. Генерал Перишић се није пољубио. Остао је да чека пред вратима. Можда је крив за она документа. Можда је стварно издао и неку војну тајну? Али из његовог даха макар не избија патња хиљаду мајки. И за њим се не вуче сенка демонског прашка смрти. За разлику од оног ко је кроз капију у Шилеровој толико пута прошао...