Игра која има смисао увек ће опстати

Важно је да јавност не заборави велику уметничку каријеру, онакву какву је имала Биљана Његован, примабалерина и педагог Српског народног позоришта из Новог Сада. Иако је прошле године пензионисана, знак да се вреднује све што је остварила је награда за животно дело, које јој је доделило Удружење балетских уметника Србије (УБУС) за 2020. годину, баш у периоду када и новосадски балет обележава 70 година од оснивања. Уручење овог признања биће одржано онда када епидемиолошки услови дозволе. Биљана Његован је после завршене „Позоришне школе” – балетског одсека у класи Љиљане Мишић (завршна година – Свенка Савић) 1969–1970. у Новом Саду, одмах добила ангажман у балету СНП-а. Усавршавала се у Француској, а примабалерина је постала деценију касније. У својој играчкој каријери остварила је велике и значајне роле у познатим класичним и неокласичним балетима. Почетком деведесетих одлази на специјализацију (педагошки смер) у школу „А. Ј. Ваганове” у тадашњи Лењинград, а потом је каријеру наставила као педагог балета и асистента репетитора гостујућим кореографима у СНП-у и истовремено је била ангажована у Балетској школи у Новом Саду.

– Када ми је Маја Бајчетић, председница УБУС-а, саопштила одлуку удружења да ми доделе награду, остала сам без текста, затечена у мојим пензионерским данима, који су почели од јуна прошле године. Захвална сам свима који су учествовали у избору – каже Биљана Његован на почетку разговора за „Политику”.

Како памтите период усавршавања у Француској и да ли сте нова сазнања применили у свом позоришту?

Као млада и перспективна балерина добила сам стипендију и отишла у познату школу „Rosela Hightower”. То је за мене била велика част и привилегија, јер сам могла да видим одличне играче и балерине. Одмах сам уочила разлику у игри (нарочито руке и горњи део корпуса) и то ново искуство свакако ми је помогло у мом даљем напредовању.

Као првакиња сте одиграли готово тридесетак улога. Које од њих су остале у вашем сећању?

Играла сам од 1970. па све до 1990. када сам 20 година рада обележила представом „Жизела”. Имала сам разноврстан репертоар и све су ми улоге биле драге и добро их се сећам после оволико година. Све су тражиле моју пуну ангажованост, љубав и велику жељу да их остварим на најбољи начин. Није то увек било лако.  Ако бих ипак издвојила неке од њих, била би то „Враголанка” у кореографији Ике Отрина. У самом почетку постављања кореографије, Отрин ме је водио и био је доста стриктан што се тиче његових жеља. Meђутим, током даљег рада увидео је да је Лиза извирала из мене, са пуно нових идеја и враголија које су биле такорећи део мог бића. Тако је заиграла моја „Враголанка” коју сам јако волела, а и публика је сваку представу испратила великим аплаузом. Балет „Стамена” је сушта супротност. Драмска и трагична улога, која је мене дубоко инспирисала захваљујући нашем познатом кореографу Фрањи Хорвату. Ређале су се ту и Биљана у „Охридској легенди”, „Рајмонда”, „Пепељуга”, Китри у „Дон Кихоту”, црни и бели лабуд у „Лабудовом језеру”, „Клеопатра”, Меропа у „Ориону” и још многе друге. „Жизела” заузима моје посебно сећање. Милица Јовановић је преносила кореографију и осетила сву моју снагу и жељу да успем у остварењу тако комплексног лика. Водила ме је кроз улогу и причала, причала а онда је дошао дан када је само посматрала пробе, а ја сам играла Жизелу. То што је моја Жизела имала југословенски ниво (тако је писала критика у Љубљани) могла сам само Милици Јовановић да захвалим.

Колико се у ваше време пазило на балетске играче, какво је стање владало тада у новосадском балету и да ли се намећу нека поређења?

Мислим да се моје време (а то је било пре пола века) не може поредити са данашњим. Балет је имао дугогодишњег шефа Жарка Миленковића (био је члан од оснивања балета СНП, солиста и кореограф) који је бринуо о сваком играчу. Знао је добро да проблеми онемогућавају уметнички ниво појединца, како у ансамблу, тако и код солисте. Посебна сећања ме воде у стару зграду СНП-а. Тада смо рад, представе и дружења доживљавали као једна велика фамилија. Како је данас? На то питање одговор знају садашњи балетски уметници.

Као педагог сте се образовали у школи „Ваганове” у тадашњем Лењинграду. Каква сте искуства доживели у Русији? Да ли сматрате да би било добро да ми имамо балетску академију?

У класи проф. Љиљане Мишић у Новом Саду сам добила одличну базу класичног балета, а то сам и потврдила када сам била на академији „Ваганове” у Лењинграду. Цео боравак и школовање у Русији било је испуњено радом (похађала сам методику класичног балета, историјско балске игре, сценско народне и дуетну игру). Сваки дан, цео дан настава, а увече одлазак на позоришне представе. Сав тај напор нисам ни осећала, јер је мотив за знањем био већи, а бити у таквом окружењу класичног балета био је прави и незаборавни доживљај. Наравно да ми је то усавршавање помогло у даљем раду са ученицима у балетској школи. Што се тиче оснивања балетске академије код нас, то и не би било лоше. Простора има сигурно, само прво треба створити кадар за тако високу школу.

Како бисте саветовали таленте и како вам данас изгледа наша и светска балетска сцена и нови стилови игре?

Младима који желе да се баве професионално класичним балетом саветујем да добро размисле пре одлуке, зато што је наша професија тешка и захтева цело биће, спремност да се сваки дан ради са пуном снагом, еланом и љубављу према балету. Балет се не може играти, а кампањски радити. Наш балет у СНП-у се труди да одржи постојећи класичан репертоар што је позитивно, само је број извођења тих представа мали. У Београду је боља ситуација. Балет се до данас развио технички, али се индивидуални уметнички доживљај запоставио. Савремена игра се такође развила и има више праваца, које баш не разумем сасвим. Свака представа мора имати реакцију публике. Извођење на сцени (свеједно да ли класичан или савремен балет) мора да изазове емоције у гледалишту, у супротном публика се неће вратити. Игра која има смисао увек ће опстати и живети на било којој сцени.