Igra koja ima smisao uvek će opstati

Važno je da javnost ne zaboravi veliku umetničku karijeru, onakvu kakvu je imala Biljana Njegovan, primabalerina i pedagog Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada. Iako je prošle godine penzionisana, znak da se vrednuje sve što je ostvarila je nagrada za životno delo, koje joj je dodelilo Udruženje baletskih umetnika Srbije (UBUS) za 2020. godinu, baš u periodu kada i novosadski balet obeležava 70 godina od osnivanja. Uručenje ovog priznanja biće održano onda kada epidemiološki uslovi dozvole. Biljana Njegovan je posle završene „Pozorišne škole” – baletskog odseka u klasi Ljiljane Mišić (završna godina – Svenka Savić) 1969–1970. u Novom Sadu, odmah dobila angažman u baletu SNP-a. Usavršavala se u Francuskoj, a primabalerina je postala deceniju kasnije. U svojoj igračkoj karijeri ostvarila je velike i značajne role u poznatim klasičnim i neoklasičnim baletima. Početkom devedesetih odlazi na specijalizaciju (pedagoški smer) u školu „A. J. Vaganove” u tadašnji Lenjingrad, a potom je karijeru nastavila kao pedagog baleta i asistenta repetitora gostujućim koreografima u SNP-u i istovremeno je bila angažovana u Baletskoj školi u Novom Sadu.

– Kada mi je Maja Bajčetić, predsednica UBUS-a, saopštila odluku udruženja da mi dodele nagradu, ostala sam bez teksta, zatečena u mojim penzionerskim danima, koji su počeli od juna prošle godine. Zahvalna sam svima koji su učestvovali u izboru – kaže Biljana Njegovan na početku razgovora za „Politiku”.

Kako pamtite period usavršavanja u Francuskoj i da li ste nova saznanja primenili u svom pozorištu?

Kao mlada i perspektivna balerina dobila sam stipendiju i otišla u poznatu školu „Rosela Hightower”. To je za mene bila velika čast i privilegija, jer sam mogla da vidim odlične igrače i balerine. Odmah sam uočila razliku u igri (naročito ruke i gornji deo korpusa) i to novo iskustvo svakako mi je pomoglo u mom daljem napredovanju.

Kao prvakinja ste odigrali gotovo tridesetak uloga. Koje od njih su ostale u vašem sećanju?

Igrala sam od 1970. pa sve do 1990. kada sam 20 godina rada obeležila predstavom „Žizela”. Imala sam raznovrstan repertoar i sve su mi uloge bile drage i dobro ih se sećam posle ovoliko godina. Sve su tražile moju punu angažovanost, ljubav i veliku želju da ih ostvarim na najbolji način. Nije to uvek bilo lako.  Ako bih ipak izdvojila neke od njih, bila bi to „Vragolanka” u koreografiji Ike Otrina. U samom početku postavljanja koreografije, Otrin me je vodio i bio je dosta striktan što se tiče njegovih želja. Međutim, tokom daljeg rada uvideo je da je Liza izvirala iz mene, sa puno novih ideja i vragolija koje su bile takoreći deo mog bića. Tako je zaigrala moja „Vragolanka” koju sam jako volela, a i publika je svaku predstavu ispratila velikim aplauzom. Balet „Stamena” je sušta suprotnost. Dramska i tragična uloga, koja je mene duboko inspirisala zahvaljujući našem poznatom koreografu Franji Horvatu. Ređale su se tu i Biljana u „Ohridskoj legendi”, „Rajmonda”, „Pepeljuga”, Kitri u „Don Kihotu”, crni i beli labud u „Labudovom jezeru”, „Kleopatra”, Meropa u „Orionu” i još mnoge druge. „Žizela” zauzima moje posebno sećanje. Milica Jovanović je prenosila koreografiju i osetila svu moju snagu i želju da uspem u ostvarenju tako kompleksnog lika. Vodila me je kroz ulogu i pričala, pričala a onda je došao dan kada je samo posmatrala probe, a ja sam igrala Žizelu. To što je moja Žizela imala jugoslovenski nivo (tako je pisala kritika u Ljubljani) mogla sam samo Milici Jovanović da zahvalim.

Koliko se u vaše vreme pazilo na baletske igrače, kakvo je stanje vladalo tada u novosadskom baletu i da li se nameću neka poređenja?

Mislim da se moje vreme (a to je bilo pre pola veka) ne može porediti sa današnjim. Balet je imao dugogodišnjeg šefa Žarka Milenkovića (bio je član od osnivanja baleta SNP, solista i koreograf) koji je brinuo o svakom igraču. Znao je dobro da problemi onemogućavaju umetnički nivo pojedinca, kako u ansamblu, tako i kod soliste. Posebna sećanja me vode u staru zgradu SNP-a. Tada smo rad, predstave i druženja doživljavali kao jedna velika familija. Kako je danas? Na to pitanje odgovor znaju sadašnji baletski umetnici.

Kao pedagog ste se obrazovali u školi „Vaganove” u tadašnjem Lenjingradu. Kakva ste iskustva doživeli u Rusiji? Da li smatrate da bi bilo dobro da mi imamo baletsku akademiju?

U klasi prof. Ljiljane Mišić u Novom Sadu sam dobila odličnu bazu klasičnog baleta, a to sam i potvrdila kada sam bila na akademiji „Vaganove” u Lenjingradu. Ceo boravak i školovanje u Rusiji bilo je ispunjeno radom (pohađala sam metodiku klasičnog baleta, istorijsko balske igre, scensko narodne i duetnu igru). Svaki dan, ceo dan nastava, a uveče odlazak na pozorišne predstave. Sav taj napor nisam ni osećala, jer je motiv za znanjem bio veći, a biti u takvom okruženju klasičnog baleta bio je pravi i nezaboravni doživljaj. Naravno da mi je to usavršavanje pomoglo u daljem radu sa učenicima u baletskoj školi. Što se tiče osnivanja baletske akademije kod nas, to i ne bi bilo loše. Prostora ima sigurno, samo prvo treba stvoriti kadar za tako visoku školu.

Kako biste savetovali talente i kako vam danas izgleda naša i svetska baletska scena i novi stilovi igre?

Mladima koji žele da se bave profesionalno klasičnim baletom savetujem da dobro razmisle pre odluke, zato što je naša profesija teška i zahteva celo biće, spremnost da se svaki dan radi sa punom snagom, elanom i ljubavlju prema baletu. Balet se ne može igrati, a kampanjski raditi. Naš balet u SNP-u se trudi da održi postojeći klasičan repertoar što je pozitivno, samo je broj izvođenja tih predstava mali. U Beogradu je bolja situacija. Balet se do danas razvio tehnički, ali se individualni umetnički doživljaj zapostavio. Savremena igra se takođe razvila i ima više pravaca, koje baš ne razumem sasvim. Svaka predstava mora imati reakciju publike. Izvođenje na sceni (svejedno da li klasičan ili savremen balet) mora da izazove emocije u gledalištu, u suprotnom publika se neće vratiti. Igra koja ima smisao uvek će opstati i živeti na bilo kojoj sceni.