Кад и бунар постане луксуз

Прочитао сам чланак у „Политици” од 24. марта под насловом „Порез на шупу по цени гараже”. Разумео сам да морамо да плаћамо порез на скоро све што смо изградили у својој окућници, као и на гараже. Све могу да разумем, али порез на бунар – никако. Старији сам човек, можда ми је то зато и неприхватљиво. Ако је то модел преписан из европских вредности, онда то нису никакве вредности. Јадна је та држава која жели да пуни свој буџет опорезивањем бунара.

Сећам се како су моји деда и отац мукотрпно копали бунар да би обезбедили воду неопходну за живот. Каква је само радост била кад су пронашли воду после више дана тежачког рада. Тај бунар постоји и данас, поред магистралног пута и пруге. У прошлом веку свраћали су путници намерници и с великом захвалношћу гасили жеђ хладном водом. Бунари су били извори воде и за стоку, које је у том периоду било далеко више. Заливале су се и баште. Бунар је био извор живота.

Сличних бунара има по целој Србији, урађени на исти начин. Нико их није копао из луксуза, већ да би домаћинство лакше преживљавало.

Сада скоро свако насељено место има водовод, плаћа се потрошња воде, у чијој цени је и порез за државу. Бунари су сада мање-више етно-експонати и сведоци живота у прошлом времену.

Ако их већ треба опорезовати, можда на њих треба ударити порез као на историјске реликвије, или их сврстати у ранг луксузних базена, не као гараже. Био би порез сигурно већи. Јер, ко паркира ауто у бунар – више нема ни ауто ни бунар. Ако их нема довољно, можда их треба опорезовати по дубини. То остављам да процене стручњаци овог швајцарског модела опорезивања.

Да могу да сазнају, моји преци би можда били поносни да и њихова дела после толико времена заслужују овакав третман, а можда би се и превртали у гробу. Мислим да ће пре бити ово друго.

Милорад Мићић,
наставник математике у пензији,
Доња Борина