Све драме и сукоби крећу од нас самих

Недостаје ми позориште, са жаљењем констатује глумац Борис Исаковић у паузи између снимања и онлајн предавања која држи својим студентима на новосадској Академији уметности. О томе колико му недостаје театар, али и како се носио са својим потоњим јунацима, Слободаном Милошевићем и Ратком Младићем, говорио је ових дана за „Политику“.

Лик Слободана Милошевића, један од најбољих српских глумаца средње генерације Борис Исаковић тумачи у телевизијској мини серији „Породица” сценаристе и редитеља Бојана Вулетића чије емитовање почиње у уторак, 29. марта на Суперстар ТВ и РТС-у. Лик Мирјане Марковић поверен је Мирјани Карановић, Уликс Фехмиу се нашао у улози Зорана Ђинђића, Милан Марић игра Чедомира Јовановића...

Исаковић се ових дана увелико спрема и за нови филмски изазов, будући да га већ у априлу чека снимање иностраног филма у Италији, у исто време прижељкујући позоришну илузију која, како каже, никако да се деси.

Очекује нас драмска интерпретација догађаја у вили „Мир” на Дедињу, када је ухапшен Слободан Милошевић. Како је изгледало последњих 48 сати заједничког живота чланова породице Милошевић? Зашто нам је данас потребна ова прича? Какве реакције очекујете?

Мислим да је ова прича потребна због младих људи који не знају ништа о том периоду наше блиске прошлости. А реакције? Шта да кажем, овде никада не можете да будете начисто. Оно што ме свакако занима јеста да ли ће серија „Породица” да се допадне људима или не. Све друге реакције, коментари који се код нас јављају, постали су простор у који више немам снаге да залазим. Серија ја заснована на чињеницама, фактографским подацима, неки делови су наравно и измаштани. Трудили смо се да не дајемо никакву личну поруку о том времену и ономе чега смо сведоци. Покушали смо да сагледамо објективно целу ситуацију, да дочарамо ствари које су се заиста дешавале у вили „Мир”. Свако ће у овој нашој причи моћи да нађе и замерке, као и увек. Неко ће серију одмах да осуди, некоме ће се свидети.

Гледали сте Милошевићеве говоре, његова сведочења у Хагу током рада на лику. Вратили се у историјски период када је био на власти. Како из ове перспекиве гледате на те догађаје?

Никако да се ишчупамо из тог тешког времена и да успоставимо нормалне токове живота. Колико год ми је било тешко да се враћам уназад, не могу да негирам да су се у мени пробудиле све те емоције ‒ и страх, и неизвесност, и ужас који смо живели, јер то је ипак било и ратно време, прегрмели смо и бомбардовање, и економску кризу. Иако смо и сада у својеврсном лудилу ипак може да се каже оно што је најважније да нисмо суочени са ратним дешавањима. То је нешто што треба посебно нагласити.

Глумац мора да брани свој лик, да га учини живим. Колико је Милошевић клизав терен за драмског уметника, будући да је реч о психолошки комплексној личност?

Самим тим што је Слободан Милошевић психолошки и те како комлексна личност, то је врло податан терен за глумца. Оно што сам доживљавао као слику Милошевића, односно некога ко је свакодневно био део сваке породице овде у Србији, па и шире у целом региону, јесте једна страна медаље. Ту слику сам радећи на његовом лику и делу морао да продубим, да покушам да проникнем у његову личност. Морам да признам да ми је то било врло узбудљиво путовање ‒ да до одређене мере оправдамо човека да би могли да га заступамо. Проналазио сам неке ствари, детаље за које, размишљјући раније о Милошевићу, заправо нисам ни знао. Рецимо та духовитост коју је носио у себи.

Колико је деликатно наћи праву меру између имитације историјских личности и глумачког простора за креацију и домаштавање?

То је та додатна узбудљивост, мера да имитација не остане нешто што је само споља већ да видљивим гестовима отворите и психолошке компоненте. За мене је то као глумца увек био изазов, радећи рецимо Дропца у „Шопаловићима”, настојао сам да кроз телесно отворим и унутрашњи свет тог човека. Код Милошевића је поента била да понудимо слику тако да отворимо црту људскости, слику рањивости. Не смемо заборавити чињеницу да су политичари, ма како изгледали, ипак само људи и да имају емоцију. Да са свим политичким потезима носе и своје слабе тачке и рањивост. И када радите Ричарда Трећег или Магбета, морате те осетљиве црте да пронађете, препознате иначе нећете моћи да приступите тим људима. Увек се сетим речи професор Бора Драшковић који нам је говорио на студијама: „ Ви можете грбу ставити на леђа, али како сада ту грбу преселити у душу.”

Дробац, Иларион Руварац, Леон Глембај, Марко Бикар, Сергеј Павлович Војницев... само су неки од сценских јунака који су иза вас. Колико се Милошевић разликује од ликова које сте упечатљиво освајали?

Велика је ствар што је у случају Милошевића, била ретка прилика да играм историјску личност која је постојала и о којој толико тога постоји записано. У томе је суштинска разлика између њега и ликова које сам до сада играо, иначе у самом приступу је исто као и у свим другим улогама. Ту нема разлике.

Иза нас је мучна епидемијска година. Како живите нову нормалност? Како видите актуелну позоришну сцену на нашим просторима?

Живимо заиста нову нормалност или како би Жижек рекао: постљудску еру. Трудим се да се окренем апсолутно себи. Мислим да је то једини спас за све нас. Уместо да шаљемо стреле једни другима, најбоље је да пробамо да се загледамо у себе и да покушамо да прихватимо ово време. Све те драме и сукоби који настају, крећу од нас самих и од нашег неприхватања позиције у којој смо се нашли. А што се тиче позоришта само могу да нагласим једну ствар која је врло лична: ужелео сам се јако позоришта, јер ни то мало представа у којима играм, због болести многих колега нисмо успели да играмо месецима уназад.

Инсистирао сам на тачном распореду речи

Играли сте Ратка Младића у филму „Quo Vadis, Aida?“ Јасмиле Жбанић, о догађајима у Сребреници 1995. године.  Колико се разликује од улоге Слободана Милошевића? Какво вам је ово искуство?

Огромна је, рекао бих, разлика и по питању самог простора, улоге и по догађајима у којима се ти ликови налазе. Код Милошевића је то било много комплекснији задатак, зато што је контекст целе приче захтевао веће удубљивање у сам каракрет човека, док је код Младића у питању један догађај. Сви ми и у животу играмо у различитим ситуацијама и сами постајемо различити људи. У филм „Quo Vadis, Aida?“, Ратко Младић имао је краће појављивање, тако да нисам био у обавези да га представим као целовиту личност. Најважније од свега је било што веродостојније, документаристички одиграти тих неколико сцена у којима се појављује Младић и то је све лако проверити на јутјуб каналу. Инсистирао сам на тачном распореду речи, да се не би протимачило све то као нек моја слободна интерпретација догађаја.