Реституција или – нова национализација

Агенција за тобожњу „реституцију” (повратак или надокнаду национализоване имовине), и законски се нашла „у небраном грожђу”. Највероватније због обавеза у вези с прикључењем Европској унији, преузета је обавеза на нејака плећа економски, доскора, готово разорене Србије. Нема других речи, него и сада, после више од деценије, прозвати лукаве политичко-правне послушнике који су скројили, а и још обмањују и оштећују, у највећем броју случајева, потомке оних који су имовину, која им је отета, тешким радом, па и памећу и најлепшим намерама стицали. И за себе, а као добри домаћини, и за своје потомке, зашто не и своју државу Србију. Камо среће да су поштени, али заблудели прави комунисти још у време социјалистичког слепила схватили и омогућили да поштени имаоци „пословног простора већег од 87 квм”, радионица, фабрика, хотела, с ограничењима, наравно, наставе да раде и богате Србију. А не да их хапсе и без кривице, само с циљем да им се оно што је мукотрпно стечено одузме...

А шта се догодило када чак ни „пролетери” нису више могли да буду де факто власници имовине која је, наравно, увећана, али у којој су не само темељи, већ и много шта друго, како правници кажу „депоседираних” бивших власника? Недавно читамо у „Политици” о покушају једног обескруњеног немачког „царевића” да у спору с Немачком поврати замкове и ко зна шта још. Правни основ да га у томе спречи садашња немачка власт засновала је на законима који су такву реприватизацију ускратили само доказаним Хитлеровим сарадницима и фашистима. „Поштени” творци, сада и спроводиоци закона код нас, како-тако, тобож су заштитили раднике-самоуправљаче, али су их, у ствари, свели на „мале акционаре”, оставили најчешће без посла и „намирили” сићом из обезвређене стечајне масе. Али, нека то буде посебна тема. Нама је ближа она о детронизованом немачком „царевићу”.

Мој правни предак, стриц мог оца, неформално ме је спасао од смрти, јер ми је мајка умрла. Његов јединац, ђак Трговачке академије у Београду, као скојевац је стрељан на Бањици. Пошто је очев стриц као извозник поседовао у Великој Плани магацине (400 квм), као и винарију (базене за 20 вагона, омању фабрику ракије), „пао је” под закон о национализацији. Тај закон је, иначе, утврђивао и обавезу накнаде за национализовану имовину – ако, наравно, та имовина није стечена у сарадњи с ненародним властима. Што, дабоме, није био случај. Све време окупације породица скојевца-бањичанина борила се за спас главе, прво партизана Орашке чете, затим два пута заточеника злогласне Бањице – до стрељања на 18. рођендан у Великом Поповићу (Сенаји). Од чега су му родитељи живели, без пензије? „Неће бити социјални случај”, јер поседују нешто земље – пише у решењу којим им се одузимају објекти и средства за рад. Једва су дочекали моју прву професорску плату, а и помоћ – све до смрти. Зато су тестаментарно сву своју имовину оставили мени, усвојеном унуку, што је потврђено правоснажним оставинским решењем суда у Великој Плани још пре четрдесет година.

Наша Србија, нажалост, тешко да ће икада у примени права постати европска држава. Јер, ако је Устав највиши правни акт, а судство независно, могу ли министарства, а још више агенција, да поштују пуноважно судско решење у којем изричито стоји: „као и права која му по решењу о национализацији” (следи број и др.) припадају?

Ову морално-личну жалопојку завршићу због оних који су, можда и добре и поштене намере тзв. промене власничке структуре приватизацијом, у пракси претворили, с једне стране у разарање привреде, па и пљачку државне имовине, а с друге, налазећи „клипове”, бар у нашем случају, дерогирали пре свега Устав, али и демократско тројство поделе на уставну, законску и извршну власт. Не једном, „демократску” Србију, и то на највишим функцијама, водили су и воде правници, творци и бранитељи Устава, ерго права сваког човека, па ме је и то нагнало да „трошим” простор „Политике”. Уосталом, „Политика” је и „крива” што сам помислио: Ако тај несуђени немачки „царевић” има, на срећу ограничена, права, зашто су она мени и мојим прецима „плебсима” у мојој „демократској” Србији ускраћена?

Др Миодраг Д. Игњатовић,
књижевник