Комплекс звани „Иво Андрић”

Ово питање наметнуло ми се после доста мукотрпног напора у читању најновије књиге г. Светислава Басаре, под насловом „Контраендорфин”, овенчане „Ниновом” наградом за најбољи роман у 2020. години.

Наиме, не разумем зашто један познати писац (С. Б.) уопште има тако неодољиву потребу да скоро суштину или концентрат свог романа посвети једном другом, још познатијем писцу (И. А.)? И то, по мом мишљењу, тај концентрат своди на бескрајни низ простих, вулгарних, па и неподношљивих (да ли и злих?) коментара и опаски, који се углавном баве искључиво личношћу Иве Андрића? Да ли зато што о делу нашег јединог нобеловца нема и не може да каже (ни приближно тако ружно) ништа?

С којим правом г. Басара овако говори и пише о Андрићу, кога, да иронија буде већа, није лично познавао? Да ли човек у таквом „подухвату” сме да се ослони на чаршијска оговарања, трачеве и вицеве?

Све то не само да није лепо и поштено, о културном да не говорим, него оставља лош, па и мучан утисак о личности самог аутора. У нешто мањој мери исто се односи и на епизодно, ружно „пљување” лика наше дивне песникиње Десанке Максимовић.

Књига г. Басаре, иначе, морам да признам, препуна је понекад занимљивих и интригантних енциклопедијских мисли и познавања више научних дисциплина (философије, књижевности, сликарства, психологије, психопатологије), као и познавања светских језика (енглески, немачки, француски), али и латинског. Нажалост, сви ти силни цитати, бар мени тако изгледа, спутавају и скрећу, па и прекидају пажњу читаоца са главног тока радње романа, који се тако и губи. Зато и остајем под утиском једне од последњих реченица из романа, која гласи: „Све је у делиријуму много опипљивије, у томе јесте и његов ужас. Али, и његова драж.” Жао ми је, али ту драж ја нисам видео.

Морам, на крају, да се вратим на још један аспект мог питања из наслова. Наиме, свестан сам чињенице да ће неки књижевни критичари правдати Басарин став о Андрићу правом његове уметничке слободе, али мислим да свака слобода има своја ограничења. Зато се и слажем с речима нашег такође познатог писца, г. Владимира Пиштала, које се односе на Андрића: „Анегдоте су најмање важне. Најважније су Андрићеве реченице, пуне моћи и поетске снаге.”

Младен Обрадовић