Kompleks zvani „Ivo Andrić”

Ovo pitanje nametnulo mi se posle dosta mukotrpnog napora u čitanju najnovije knjige g. Svetislava Basare, pod naslovom „Kontraendorfin”, ovenčane „Ninovom” nagradom za najbolji roman u 2020. godini.

Naime, ne razumem zašto jedan poznati pisac (S. B.) uopšte ima tako neodoljivu potrebu da skoro suštinu ili koncentrat svog romana posveti jednom drugom, još poznatijem piscu (I. A.)? I to, po mom mišljenju, taj koncentrat svodi na beskrajni niz prostih, vulgarnih, pa i nepodnošljivih (da li i zlih?) komentara i opaski, koji se uglavnom bave isključivo ličnošću Ive Andrića? Da li zato što o delu našeg jedinog nobelovca nema i ne može da kaže (ni približno tako ružno) ništa?

S kojim pravom g. Basara ovako govori i piše o Andriću, koga, da ironija bude veća, nije lično poznavao? Da li čovek u takvom „poduhvatu” sme da se osloni na čaršijska ogovaranja, tračeve i viceve?

Sve to ne samo da nije lepo i pošteno, o kulturnom da ne govorim, nego ostavlja loš, pa i mučan utisak o ličnosti samog autora. U nešto manjoj meri isto se odnosi i na epizodno, ružno „pljuvanje” lika naše divne pesnikinje Desanke Maksimović.

Knjiga g. Basare, inače, moram da priznam, prepuna je ponekad zanimljivih i intrigantnih enciklopedijskih misli i poznavanja više naučnih disciplina (filosofije, književnosti, slikarstva, psihologije, psihopatologije), kao i poznavanja svetskih jezika (engleski, nemački, francuski), ali i latinskog. Nažalost, svi ti silni citati, bar meni tako izgleda, sputavaju i skreću, pa i prekidaju pažnju čitaoca sa glavnog toka radnje romana, koji se tako i gubi. Zato i ostajem pod utiskom jedne od poslednjih rečenica iz romana, koja glasi: „Sve je u delirijumu mnogo opipljivije, u tome jeste i njegov užas. Ali, i njegova draž.” Žao mi je, ali tu draž ja nisam video.

Moram, na kraju, da se vratim na još jedan aspekt mog pitanja iz naslova. Naime, svestan sam činjenice da će neki književni kritičari pravdati Basarin stav o Andriću pravom njegove umetničke slobode, ali mislim da svaka sloboda ima svoja ograničenja. Zato se i slažem s rečima našeg takođe poznatog pisca, g. Vladimira Pištala, koje se odnose na Andrića: „Anegdote su najmanje važne. Najvažnije su Andrićeve rečenice, pune moći i poetske snage.”

Mladen Obradović