Вакцинација треба да буде обавезна

Није здравствени систем Србије пред пуцањем, како ових дана јављају поједини медији. Здравствени систем у Србији се већ распао. То несумњиво показују и поновљена антиваксерска окупљања код споменика Стефану Немањи и на другим београдским локацијама. Полиција ни комунална милиција ни у једном случају нису интервенисале.

Вирус корона се отео контроли и свакодневно ствара нова жаришта са све већим бројем умрлих. Сви болнички капацитети максимално су попуњени, а здравствени радници до краја исцрпљени.

Кризни штаб се све ређе оглашава. Можда је тако и боље, ако већ нема ништа ново да нам предложи.

У овој, како се чини безизлазној ситуацији, корона може да се победи само ако се приступи максималном вакцинисању становништва и то најкраћем року.

Али, власт није нашла начин како да приволи грађане да се вакцинишу. Не ради се на едукацији становништва о значају вакцинације. Веома је важно да људи схвате да смо само вакцинацијом корак ближе колективном имунитету.

Осим власти, за отпор грађана према вакцини против ковида 19 највећу одговорност имају антивакцинаши, с лажним информацијама којима народ верује.

У Србији број заинтересованих за вакцинацију стагнира, тако да нам брзина којом су вакцине набављане не значи ништа. Испашће на крају да је огроман новац потрошен узалуд.

Неопходно је изаћи пред грађане с истином да до сада није пронађен лек против короне, да је вакцина једино чиме располажемо и да има довољно разлога да верујемо да може пружити ефикасну заштиту против ковида 19.

Прецизне резултате можемо очекивати тек после неколико година, када се среде и анализирају добијени подаци.

Стога је недопустиво понашање колега лекара и других здравствених радника који без икаквих валидних разлога одбијају да се вакцинишу, негирајући чињеницу да су вакцине једно од највећих открића медицине.

Данас, кад је нација у опасности због дуге пандемије, сматрам да је време да се уведе обавезна вакцинација свих грађана Србије, као кад смо већ успешно савладали вариолу 1972. Поштујући, наравно, оне који то не могу из здравствених разлога.

Сви који се позивају на своја људска права – на сопствени избор, треба да имају у виду да је граница њихових права тамо где почиње право других.

Др Мирослав Тодоровић,
Београд