Ред за брашно и Европу

ИЗМЕЂУ ИСТОКА И ЗАПАДА
Континуиране политичке турбуленције у нашој земљи намећу бројне проблеме у развоју културе: концептуални и финансијски дисконтинуитет, недостатак стратешких решења, изостанак законске регулативе и културне политике, хиперпродукцију програма.

Наведене појаве су општа места која описују стање у домаћој култури последњих петнаест година. За Филипа Вујошевића, аутора комада: „Дан Џ”, „Фејк Порно” (са групом аутора), „Халфлајф” (специјална награда Стеријиног позорја 2006), „Хамлет, Хамлет – Јуротреш” (са Мајом Пелевић), највећи шок на домаћим сценама је добра представа, док за „Политику” говори о ангажованом позоришту, примитивизму политике и политичара и препрекама на које наилазе млади у креирању своје професионалне каријере.

Честе промене власти, којих смо сведоци, условљавају и постављање нових кадровских решења у институцијама културе. Да ли се и људи из културе плаше рецесије?

Постоји страх од политичких промена, као и од тога да политика директно утиче на културу. Међутим, проблем је у томе што култура није довољно битна како би те промене биле корените и драматичне. Већ петнаест, двадесет година, један исти круг људи се врти на кључним позицијама у култури, директно у позориштима, и они успевају да преживе политичке промене на један чудан начин. Ја сам дуго размишљао о томе као о једном реду за брашно који је формиран. Брашна није било дуго, а онда су дошле мале количине и сви касне да га узму. У том реду је најмлађа генерација највише пропустила. Ја као грађанин и као особа имам страх од доласка ове или оне политичке опције.

Независно од тема којима се бави, позориште увек тежи да буде ангажовано. Да ли је за драмског писца критички однос према стварности позиција моћи или слабости?

Ако имате потребу да будете друштвено ангажовани, онда морате да се бавите светом око себе и пишете о стварима које су на било који начин актуелне. Оно што је проблем нашег позоришта јесте не увек исправан доживљај актуелног, савременог. Када говоримо о друштвено актуелном, онда не морамо говорити о најновијим тенденцијама у светском позоришту. Када пишем, мени је битно да пишем о нечему што је важно за људе који живе у овом друштву. Шта њих стварно дотиче. Мислим да тога нема довољно у нашем позоришту. Далеко од тога да би то требало да буде једини могући начин да се бавите питањима у Србији, али има много пројеката који нису релевантни. Ако желите да будете актуелни, морате да посматрате сензибилитет који је прилагођен нашем времену, па макар се бавили савременим виђењем Шекспира.

Након једностраног проглашења независности Косова и Метохије домаћа јавност, поготово медијска и политичка, поделила се на издајнике и патриоте. Може ли култура да допринесе националном помирењу?

Теза о патриотама и издајницима је нешто што је рецидив деведесетих. Шта је национално помирење, нисам сигуран. Мислим да говоримо о терминима који су жестоко злоупотребљавани у дневној политици. Да Социјалистичка партија Србије није добила толико посланика, ми не бисмо говорили о националном помирењу. То је све бесмислица. Оно што је чињеница јесте да ми живимо у једном подељеном друштву, на више основа, а политичари само охрабрују такве поделе из разумљивих разлога. Те поделе нису само идеолошке, оне су социјалне и културолошке. Постоји реална подела на добитнике и губитнике транзиције. Има много људи који са 5. октобром нису добили много. Ствара се неки лажни утисак о томе како ће се тим питањима посветити пажња. Решавање проблема се може ублажити бољим животом и то је једини одговор на све. Ако национално помирење подразумева сазревање нашег друштва и договор о неким основним питањима која се тичу наше егзистенције, онда супер, али ја мислим да то није могуће у овом моменту.

Значи ли то да се нисмо ослободили наслеђа деведесетих?

Да. Враћа се оно време када је веома лако бити политички ангажован. Након 5. октобра постојао је један талас у којем многи уметници нису успели да превазиђу промену. Они нису могли да пронађу довољно мотива како би се бавили својим послом. Постојала је тенденција нестајања уметника са јавне сцене. Сада се дешава постмилошевићевски период. Друштво је збуњено – ангажована уметност цвета.

Измештени из уметности, митови и историја испречили су се поново на путу ка Европи. Какав је заправо наш однос према ЕУ?

Митови сами по себи нису лоши, али зна се где им је место. Митовима није место у државној политици и у сржи јавног мњења. Последњи избори су показали да када митове супротставите теми шећера, људи увек изаберу ово друго и добро је да је тако. Мислим да је неморално од грађана Србије очекивати да после свих пораза и понижења опет неке циљеве претпоставе свом животу и свом стандарду. Наш доживљај Европе је прилично апстрактан и збуњујући. Главни проблем је што се Европа поставља као циљ и императив. То је опште место. Ствар није у томе. Европа је награда. Односно, част у Европској унији долази онда када је твоје друштво довољно добро, уређено, стабилно како би могло да уђе у Европску унију и онда ти изабереш да ли ћеш, или не, да уђеш у ову заједницу. Људи код нас не размишљају тако, што је последица страшно тужног времена у коме смо се ми стално осећали као неко сироче, те сад, када постанемо део Европске уније, ми ћемо бити прихваћени и имаћемо другове. Поента приче није у самој Европи, него у чињеници да онда када си део Европе то значи да код тебе у земљи владају нека правила. То значи да си способан да улазиш у заједницу са другим земљама.

Инстант култура окупира нашу пажњу промовишући успешне и гламурозне стилове живота. Ипак јунаци Ваше драме „Халфлајф” су лузери. Да ли је то слика Србије?

И то је слика живота у Србији данас. Мене занимају ликови са маргине. Преко њих ја ћу успети да боље схватим, кроз позориште, шта је оно што мучи наше друштво данас. У Србији имате пуно губитника и маргинализованих људи који живе на ивици егзистенције. Не само што су они у тешкој економској ситуацији, него немају приступа култури, образовању. Све док постоји велики број таквих људи у Србији, они јесу слика нашег друштва, и то можда она најбоља.

На нашим сценама појавила се генерација младих аутора (Милена Богавац, Маја Пелевић) која је успела да се избори за своје позиције. На које препреке наилази млади драмски писац у нашем позоришту?

Генерално, управници се лакше одлучују за то да младим људима дају да раде на малим сценама. Ја не видим да је то неки проблем. Ја лично више волим мале сцене од великих. Оне су интимније и мени захвалније за рад и постављање комада. Постоји начин размишљања, када си млад – бићеш игран на малој сцени. Мислим да то није из разлога што позоришта желе сигурне пројекте. Много опробаних сигурних пројеката су у ствари неуспешни. Основни проблем је у томе што се не плаћа цена за неуспешне пројекте.

-----------------------------------------------------------

Сара Кејн, изван контекста

Нове продукције код нас се играју са десет година закашњења, дакле, нису права слика европског позоришта. Уз то, у нашем позоришту владају концепти који су били актуелни пре педесет година. Приказује се велики број представа у којима начин рада није прилагођен двадесет и првом веку, од глуме, режије, до свих осталих елемената представе. Ти стилови више не могу да комуницирају са савременом публиком. Рецимо, комади Саре Кејн су у вези са једним специфичним моментом у енглеској култури (1991), чак ни тамо више нису актуелни, а то се код нас поставља као нешто најновије. Реч је о Енглеској деведесетих, када је настала in your face драматургија. Тада у Енглеској постоји једно савршено друштво, а онда се појављују млади људи, који желе да вам покажу да није све тако савршено. Када мало загребете, појавиће се нешто страшно. Наша ситуација је обрнута.