Red za brašno i Evropu

IZMEĐU ISTOKA I ZAPADA
Kontinuirane političke turbulencije u našoj zemlji nameću brojne probleme u razvoju kulture: konceptualni i finansijski diskontinuitet, nedostatak strateških rešenja, izostanak zakonske regulative i kulturne politike, hiperprodukciju programa.

Navedene pojave su opšta mesta koja opisuju stanje u domaćoj kulturi poslednjih petnaest godina. Za Filipa Vujoševića, autora komada: „Dan Dž”, „Fejk Porno” (sa grupom autora), „Halflajf” (specijalna nagrada Sterijinog pozorja 2006), „Hamlet, Hamlet – Jurotreš” (sa Majom Pelević), najveći šok na domaćim scenama je dobra predstava, dok za „Politiku” govori o angažovanom pozorištu, primitivizmu politike i političara i preprekama na koje nailaze mladi u kreiranju svoje profesionalne karijere.

Česte promene vlasti, kojih smo svedoci, uslovljavaju i postavljanje novih kadrovskih rešenja u institucijama kulture. Da li se i ljudi iz kulture plaše recesije?

Postoji strah od političkih promena, kao i od toga da politika direktno utiče na kulturu. Međutim, problem je u tome što kultura nije dovoljno bitna kako bi te promene bile korenite i dramatične. Već petnaest, dvadeset godina, jedan isti krug ljudi se vrti na ključnim pozicijama u kulturi, direktno u pozorištima, i oni uspevaju da prežive političke promene na jedan čudan način. Ja sam dugo razmišljao o tome kao o jednom redu za brašno koji je formiran. Brašna nije bilo dugo, a onda su došle male količine i svi kasne da ga uzmu. U tom redu je najmlađa generacija najviše propustila. Ja kao građanin i kao osoba imam strah od dolaska ove ili one političke opcije.

Nezavisno od tema kojima se bavi, pozorište uvek teži da bude angažovano. Da li je za dramskog pisca kritički odnos prema stvarnosti pozicija moći ili slabosti?

Ako imate potrebu da budete društveno angažovani, onda morate da se bavite svetom oko sebe i pišete o stvarima koje su na bilo koji način aktuelne. Ono što je problem našeg pozorišta jeste ne uvek ispravan doživljaj aktuelnog, savremenog. Kada govorimo o društveno aktuelnom, onda ne moramo govoriti o najnovijim tendencijama u svetskom pozorištu. Kada pišem, meni je bitno da pišem o nečemu što je važno za ljude koji žive u ovom društvu. Šta njih stvarno dotiče. Mislim da toga nema dovoljno u našem pozorištu. Daleko od toga da bi to trebalo da bude jedini mogući način da se bavite pitanjima u Srbiji, ali ima mnogo projekata koji nisu relevantni. Ako želite da budete aktuelni, morate da posmatrate senzibilitet koji je prilagođen našem vremenu, pa makar se bavili savremenim viđenjem Šekspira.

Nakon jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova i Metohije domaća javnost, pogotovo medijska i politička, podelila se na izdajnike i patriote. Može li kultura da doprinese nacionalnom pomirenju?

Teza o patriotama i izdajnicima je nešto što je recidiv devedesetih. Šta je nacionalno pomirenje, nisam siguran. Mislim da govorimo o terminima koji su žestoko zloupotrebljavani u dnevnoj politici. Da Socijalistička partija Srbije nije dobila toliko poslanika, mi ne bismo govorili o nacionalnom pomirenju. To je sve besmislica. Ono što je činjenica jeste da mi živimo u jednom podeljenom društvu, na više osnova, a političari samo ohrabruju takve podele iz razumljivih razloga. Te podele nisu samo ideološke, one su socijalne i kulturološke. Postoji realna podela na dobitnike i gubitnike tranzicije. Ima mnogo ljudi koji sa 5. oktobrom nisu dobili mnogo. Stvara se neki lažni utisak o tome kako će se tim pitanjima posvetiti pažnja. Rešavanje problema se može ublažiti boljim životom i to je jedini odgovor na sve. Ako nacionalno pomirenje podrazumeva sazrevanje našeg društva i dogovor o nekim osnovnim pitanjima koja se tiču naše egzistencije, onda super, ali ja mislim da to nije moguće u ovom momentu.

Znači li to da se nismo oslobodili nasleđa devedesetih?

Da. Vraća se ono vreme kada je veoma lako biti politički angažovan. Nakon 5. oktobra postojao je jedan talas u kojem mnogi umetnici nisu uspeli da prevaziđu promenu. Oni nisu mogli da pronađu dovoljno motiva kako bi se bavili svojim poslom. Postojala je tendencija nestajanja umetnika sa javne scene. Sada se dešava postmiloševićevski period. Društvo je zbunjeno – angažovana umetnost cveta.

Izmešteni iz umetnosti, mitovi i istorija isprečili su se ponovo na putu ka Evropi. Kakav je zapravo naš odnos prema EU?

Mitovi sami po sebi nisu loši, ali zna se gde im je mesto. Mitovima nije mesto u državnoj politici i u srži javnog mnjenja. Poslednji izbori su pokazali da kada mitove suprotstavite temi šećera, ljudi uvek izaberu ovo drugo i dobro je da je tako. Mislim da je nemoralno od građana Srbije očekivati da posle svih poraza i poniženja opet neke ciljeve pretpostave svom životu i svom standardu. Naš doživljaj Evrope je prilično apstraktan i zbunjujući. Glavni problem je što se Evropa postavlja kao cilj i imperativ. To je opšte mesto. Stvar nije u tome. Evropa je nagrada. Odnosno, čast u Evropskoj uniji dolazi onda kada je tvoje društvo dovoljno dobro, uređeno, stabilno kako bi moglo da uđe u Evropsku uniju i onda ti izabereš da li ćeš, ili ne, da uđeš u ovu zajednicu. Ljudi kod nas ne razmišljaju tako, što je posledica strašno tužnog vremena u kome smo se mi stalno osećali kao neko siroče, te sad, kada postanemo deo Evropske unije, mi ćemo biti prihvaćeni i imaćemo drugove. Poenta priče nije u samoj Evropi, nego u činjenici da onda kada si deo Evrope to znači da kod tebe u zemlji vladaju neka pravila. To znači da si sposoban da ulaziš u zajednicu sa drugim zemljama.

Instant kultura okupira našu pažnju promovišući uspešne i glamurozne stilove života. Ipak junaci Vaše drame „Halflajf” su luzeri. Da li je to slika Srbije?

I to je slika života u Srbiji danas. Mene zanimaju likovi sa margine. Preko njih ja ću uspeti da bolje shvatim, kroz pozorište, šta je ono što muči naše društvo danas. U Srbiji imate puno gubitnika i marginalizovanih ljudi koji žive na ivici egzistencije. Ne samo što su oni u teškoj ekonomskoj situaciji, nego nemaju pristupa kulturi, obrazovanju. Sve dok postoji veliki broj takvih ljudi u Srbiji, oni jesu slika našeg društva, i to možda ona najbolja.

Na našim scenama pojavila se generacija mladih autora (Milena Bogavac, Maja Pelević) koja je uspela da se izbori za svoje pozicije. Na koje prepreke nailazi mladi dramski pisac u našem pozorištu?

Generalno, upravnici se lakše odlučuju za to da mladim ljudima daju da rade na malim scenama. Ja ne vidim da je to neki problem. Ja lično više volim male scene od velikih. One su intimnije i meni zahvalnije za rad i postavljanje komada. Postoji način razmišljanja, kada si mlad – bićeš igran na maloj sceni. Mislim da to nije iz razloga što pozorišta žele sigurne projekte. Mnogo oprobanih sigurnih projekata su u stvari neuspešni. Osnovni problem je u tome što se ne plaća cena za neuspešne projekte.

-----------------------------------------------------------

Sara Kejn, izvan konteksta

Nove produkcije kod nas se igraju sa deset godina zakašnjenja, dakle, nisu prava slika evropskog pozorišta. Uz to, u našem pozorištu vladaju koncepti koji su bili aktuelni pre pedeset godina. Prikazuje se veliki broj predstava u kojima način rada nije prilagođen dvadeset i prvom veku, od glume, režije, do svih ostalih elemenata predstave. Ti stilovi više ne mogu da komuniciraju sa savremenom publikom. Recimo, komadi Sare Kejn su u vezi sa jednim specifičnim momentom u engleskoj kulturi (1991), čak ni tamo više nisu aktuelni, a to se kod nas postavlja kao nešto najnovije. Reč je o Engleskoj devedesetih, kada je nastala in your face dramaturgija. Tada u Engleskoj postoji jedno savršeno društvo, a onda se pojavljuju mladi ljudi, koji žele da vam pokažu da nije sve tako savršeno. Kada malo zagrebete, pojaviće se nešto strašno. Naša situacija je obrnuta.