„Соколово око” (не)спорно

Тенисери се без гунђања сагласе са сваком судијском проценом, ако је поткрепљена снимком „соколовог ока”. Да ли је дотични технолошки поступак, заиста, непогрешив?

Бујицом жустрих речи обасути су недавно, уочи најугледнијег светског надигравања на игралиштима Вимблдона у Лондону, изумитељи веома брзе камере која поновљеним приказивањем спорног призора подржава или оповрагава претходну оцену главног пресудиоца у високој столици. Пол Хокинс и Дејвид Шери су оспоравање доживели на Универзитету Кардиф.

Не желимо да људи поверују да технолошко помагало може бити упориште у изрицању тешких одлука, објашњава научник Хари Колинс, један од потписника чланка објављеног у „Списима Националне академије наука” (САД). Сама направа, опремљена рачунарским програмом, ухвати сваки лет лоптице ма колико брзо прозујала пре нечијим очима. Изворно је смишљена да обогати телевизијско праћење спортских такмичења. Пре две године, међутим, Међународни тениски савез (ITF) одобрио је да је пресудитељи користе у одређивању да ли је лоптица погодила или није белу линију.

Од првих дана „соколово око” је предмет спорења, нарочито у одлучујућим одмеравањима снага. Прошле године је у завршном двобоју на Вимблдону између првог и другог на свету, Роџера Федерера и Рафаела Надала, превагнуло једним милиметром на страну потоњег, иако су главни судија, гледаоци и Швајцарац сматрали да је лоптица одскочила изван међе игралишта.

Хари Колинс и другопотписани Роберт Еванс покушали су да прорачунају колики су изгледи да „соколово око” не види увек јасно, упркос обећањима прозвођача опреме да је просечна погрешка једва 3,6 милиметара. А то се изванредно уклапа у међународна тениска мерила која изискују тачност у границама од пет милиметара.

Стога су засукали рукаве и претражили податке настојећи да установе како су разбацани трагови удараца у једном сету. Проценили су да је грешка има природну расподелу, на основу чега су срачунали уобичајено одступање од 4,5 милиметра. И закључили су да је „соколово око” могло да згреши у пресуђивању да ли је линија дотакнута или није.

Првопотписани је разјаснио да је природна расподела удараца одабрана зато што стварна није позната, а то је, уосталом, веома добро научничко оруђе у другим израчунавањима. Једном од твораца, Полу Хокинсу, понудио је да чланак допуни техничким појединостима речене скаламерије, што је он сместа одбио изјавиши да је на свим проверама до сада показала стопостотну тачност, да никада није уочен ни најјситнији пропуст, оспоривши примељивост природне расподеле у овом случају. Погрешка од 3,6 милиметара се појављује када се у разматрање узму одскакање лоптице подање од линије игралишта.

Али Хари Колинс је упоран упозоравајући да „соколово око” мора другачије да буде баждарено, да урачунава пропусте коју су саставни део ма које игре. Зато предлаже да се на добробит гледалаца погрешке графички приказују на телевизијским екранима, на шта му се Пол Хокинс наругао рекавши да то за његову баку нема никакву важност.

У Међународном тениском удружењу нису нимало вољни да призивају „пожељне невоље”, како описују могуће промене на „соколовом оку”. Уосталом, справа није намењена јавном подучавању правилима игре. Стјуарт Милер, руководилац научног и техничког одељка, наглашава да се она ионако користи с времена на време, само у околностима када тенисер захтева проверу.

И Хари Колинс и кардифски истраживачи су сагласни да су пред „соколовим оком” светли дани у спорту, јер ће се смањити број насумичних грешака. Нема сумње да је већ до сада повољно утицало на тенис, а већина људи сматра да једноставно незаменљиво.