Да ли је нестало даривање

КРУПНИ ПЛАН 
За Илију Милосављевића Коларца, Мишу Анастасијевића или Николу Спасића, трговце, већина Београђана зна по здањима која су завештали свом народу (Коларчев народни универзитет, Капетан Мишино здање, Спасићева задужбина…). Али, колико њих зна ко је, на пример, Персида Миленковић иако можда свакодневно пролазе поред Математичке гимназије у Улици краљице Наталије, коју је подигла са својим супругом Ристом? Колико њих зна ко су Владимир Каленић, обућар, чија се задужбина налази у Светогорској улици, или Лука Ћеловић Требињац, трговац, који је сву своју имовину оставио Београдском универзитету?

На идеју да све задужбине, као и задужбинаре, не само у Београду, већ у целој Србији, прикаже на једном месту, дошла је Гордана Гордић, историчарка уметности, одлучивши да направи велику изложбу. Под покровитељством Матице исељеника Србије, изложбу припрема стручни тим састављен од познатих историчара и историчара архитектуре са ауторком Горданом Гордић на челу која је до сада реализовала велики број изложби у земљи и иностранству.

Њена идеја јесте да се на једном месту прикаже шта је то све српском народу поклоњено и ко су дародавци. Ваљда су толико заслужили да знамо ко су они, каже Гордићева. Други њен мотив јесте да подстакне ту традицију, да и данашњи имућни људи нешто завештају свом народу, а не да граде само виле на Дедињу за себе.

Међутим, Матица исељеника, као покровитељ изложбе, не располаже финансијским средствима која су потребна за реализацију изложбе, па се обратила, заједно са ауторком изложбе, неким великим српским фирмама.

У средњовековној Србији задужбинари су најчешће били владари, имућна властела и високи црквени достојанственици. Касније, оснивачи фондова и задужбина, формираних најчешће при главним установама српске културе, били су људи из свих друштвених слојева Србије – успешни велетрговци и индустријалци, министри, професори, официри, владике, политичари…

Своје златно доба задужбинарство у Београду доживљава у периоду од 1918. до 1941. године када је формирано неколико великих задужбина као што су Задужбина Николе Спасића, Алексе Крсмановића, Луке Ћеловића Требињца, Влајка Каленића, Илије Милосављевића Коларца, Николе Чупића, Симе Андрејевића Игуманова, Персиде Миленковић и других. Србија је још 1896. године донела закон о задужбинама, за то време био врло напредан, каже Гордана Гордић, који је 1912. замењен новим, док је 1925. донета Уредба о управи имовином задужбина и вршењу права надзора над задужбинским управама.

Практично, од периода после Другог светског рата готово да нема завештања, јер у социјализму није било богатих људи, бар јавно. Данас, када има не само имућних људи, већ и монополиста, о задужбинама се и не размишља. Осим о онима које би се подизале себи, о чему постоји чак и предлог закона. Срећом, то је за сада само предлог.

Да ли је нестало „даривање заувек”, као посебно одређење српског народа? Или само неко треба да на ово подсети? Уколико је реч о овоме другом, изложба „Даривали су свом отечеству” је идеална прилика за то.

На њој ће први пут бити представљене задужбине у средњовековној Србији, манастири, као и објекти задужбина поменутих значајних трговаца, занатлија и индустријалаца у Београду. Изложба ће обухватити и задужбине у Србији (Новом Саду, Сремским Карловцима, Сомбору и Суботици), као и ван Србије (манастир Хиландар на Светој гори и Текелијанум у Будимпешти).

Подржавање ове изложбе је лепа прилика за оне који су данас имућни, да покажу да у овом транзиционо-мафијашком хаосу у коме живимо нису изгубили слух за основне вредности. То их, такође, може подстаћи и да обнове институцију „даривања заувек” која, као што ће изложба показати, има дубоку традицију у Србији.