Сва врата за Србе отворена

Бити тридесет и нешто дана у Светој земљи је благодатна срећа. Било је то поклоњење светим местима где је живео, страдао и васкрсао наш Господ Исус Христос – у Јерусалиму, Витлејему, Назарету, Јудејској пустињи и Синајској гори.

Када дођете у Свету земљу, у Јерусалим, центар светских религија, видећете мноштво различитости, живљење старог и новог. Наоружане Јевреје до зуба, полицајце и војнике, чак и цивиле с дугим цевима. Зашто је тако, јасно је када се зна да је Блиски исток препознатљив по тероризму, кукавички постављеним експлозивима. Зато странац, шетајући уским улицама старог Јерусалима у почетку осећа нелагодност, али касније у сусрету са светињама страх – ишчезава.

Верска повезаност Срба са Светом земљом има своју блиставу историју од Светог Саве и Немањића, династије Бранковић и султаније Маре – који су у злату помагали обнављање и подизање цркава и манастира – до данашњих дана и савремених српских ходочасника. Дакле, на хиљаде Срба годишње посети Свету земљу. У свим светињама врата су нам широм отворена и с радошћу нас уводе у манастирске ризнице и притом показују највредније реликвије и драгоцености.

Три дана духовног надахнућа

Јерусалимске зидине подсећају на зидине Смедеревске тврђаве. Симбол су прошлости и духовне моћи која и данас траје. Све по реду, најпре смо посетили Цркву Васкрсења Господа Исуса Христа, Голготу, Камен помазања и Христов гроб. На ноћној литургији, а након исповести, скоро да смо се сви причестили.

На Сионској гори, а код нас у Србији Сремски Карловци су наш небески Сион, посетили смо Горњу собу (место Тајне вечере Христа и апостола, зове се још Српска соба), а коју је откупио наш свети Сава. Светитељ је потом саградио и манастир Светог Јована Богослова (писца „Откривења” које се данас много чита јер постоји схватање да живимо последња времена која управо описује ова књига Светог писма). Посетили смо Зид плача, а касније и Витлејем (под управом је Палестинаца) и Храм Христовог рођења.

Манастир Светог Саве Освећеног налази се у Јудејској пустињи, између Витлејема и Мртвог мора. Овде монаси живе већ 1.500 година и изгледа као да је остало исто. Нема струје, а у сумрак се пале петролејке. Нема водовода, за пиће се користи флаширана вода или вода из једног омањег бунара из петог века. За прање се користи кишница. Једе се једанпут дневно, углавном чорбица од поврћа и воћа, а за празник риба и пола чашице црног вина. Молитва траје од поноћи до зоре, а поподне од 17 до 20 часова. У манастир не улазе жене.

Боравили смо три дана у манастиру. Нисмо у потпуности поштовали манастирски типик, јер смо имали благослов да из ранца користимо нашу храну (искључиво посну) и тако смо имали два оброка дневно. Спавали смо, у креветима на спрат, у пећини која је адаптирана у велику собу за спавање. Без прозора, с металним вратима и мрежом. Ноћу смо били на молитви и читали имена верника за духовно и телесно здравље на српском, руском и енглеском, а православни Арапи читали су имена на арапском језику. После молитве спавали смо, а потом ван манастира обилазили многобројне пећине у којима су живели монаси подвижници.

Свети Сава Освећени (438–532) оставио је завештање да се после његове смрти једном принцу, када буде дошао у манастир, преда његов штап и Богородичине иконе. Наш Свети Сава је био тај принц, а ово се догодило 700 година после смрти свеца. Такође, српски монаси су управљали овим манастиром 130 година, током 16. и првих деценија 17. века.

У Јудејској пустињи, у кањону Вади Келт, високо на литицама налази се манастир Светог Георгија Хозевита. Од нашег места поласка удаљен је око седам километара. Према манастиру, пратећи кањон и стазице, пошли смо пешице. На делу пута препречила нам се набујала речица Вади Келт, на чијој су се обали играла деца из оближњег бедуинског села. Чим су нас видела, почела су да нам праве прелаз преко речице набацајући повеће камење. Нису успела да нам направе стазу, изули смо се и прегазили поток, а они су од нас зарадили неколико десетина долара.

Испосник Блажа у пустињи

Стазице су нас потом довеле до пећине, налик гнезду на литици, у којој живи један испосник Блажа, Србин из Македоније, иначе искушеник у манастиру Хозевита. Овде већ десетак година води усамљени живот у молитви. Ретко коме отвара своју испосницу. Наравно, нама је отворио и пола сата говорио о духовном животу.

Два дана смо провели у манастиру Свете Катарине на Синају, који се налази на 1.300 метара надморске висине. И овим манастиром су некада Срби управљали и богато га даривали, пре свих, опет наш Свети Сава. Због терориста, манастир чувају наоружани бедуини. Првог дана били смо на Светој литургији и обишли Несагориву купину. Сутрадан, ујутро, око пола два, пошли смо на врх Синаја – тамо где је Мојсије од Бога добио камене плоче с Десет заповести. Мање храбри су остали у манастиру, а у повећој групи било је нас Срба, Руса и Грка. Водичи су нам били бедуини. Имали смо оружану пратњу и строгу забрану да се не издвајамо из групе, а ко није могао да издржи успон, за превоз је користио камилу (цена је 15 долара). Успут смо имали кратке паузе, да предахнемо и попијемо чај, кафу или неки други напитак. Пењање је било врло напорно. Пре изласка сунца, око пола пет ујутру, били смо на врху Синаја (2.225 метара), на чијем врху су православна црква и омања џамија. Осим нас православаца било је и неколико десетина Арапа муслиманске вере. Око пет сати појавило се прво руменило сунца, а с врха се пружао бескрајан поглед на оближње планине.

Ко греши, одмах плаћа

У манастиру Светог Саве Освећеног строго је забрањено фотографисање. Ипак, један од нас кришом је фотографисао мошти Светог Саве Освећеног, које се налазе у стакленом кивоту (његово тело је очувано). Сутрадан, када му се фото-апарат покварио – „сам од себе”, схватио је своју грешку и све нам испричао.

Српски језик се чује

Током нашег боравка у манастиру Светог Саве Освећеног боравио је и архиепископ катарски Макарије, иначе Грк по националности. Када смо чули да он с једним од нас течно говори српски, ми га похвалимо да лепо говори наш језик, а он нама каже: „Ма, није ваљда.” Касније нам је рекао да је студирао богословију у Београду.

На литици

На путу за манастир Хозевита срели смо стадо коза, на челу је био бедуин, иза његова унука. Иако је реч о кањону и стрмим литицама, и знајући да спретне козе лако иду таквим путем, зачудили смо се да то исто може и девојчица стара једва пет година. Питали смо се ко од нас би смео да пусти дете близу литице и дубине педесетак метара, да ли би наше дете било тако вешто да се слободно креће по ивици кањона. Њен деда је све време био спокојан и нетремице гледао у нас.