Копање у престоници младог кромпира

ГЛОГОЊ – Масовно вађење младог кромпира почиње ових дана на око 100 хектара у јужнобанатској престоници поврћа, Глогоњу. Прскалице се не гасе, а овдашњи повртари обилазе и загледају биљке, меркајући да ли је зрело за један од најважнијих послова у сезони. Иако се на пијачним тезгама нуди ово популарно рано поврће, његови најчувенији произвођачи кажу да је то роба или из увоза или из пластеника, „али то није то – тај укус”.

„Засади све до Сефкерина све касније стижу, али вреди мало сачекати јер наш кромпир слови за најбољи и јесте тако. Ми производимо само млади кромпир, много га и сами трошимо, док у централној Србији гаје онај што траје читаве године. Сада нам је ударни период. Млади кромпир је специфичан јер не може да се дуго држи, од момента када се извади он је ’риба на сувом’. Ја сам се одлучио за сорте белог кромпира ’мемфис’ и ’клеопатра’, семе је јефтиније и има лепшу боју, не прскам га никаквим шпецијама. Канал продаје је на кванташу, где накупци деру и нас и купце. Цена у откупу иде од 30 до 50 динара, а продаваће га од 150 у Београду”, говори за „Политику” Дорел Топал, повртар из северног села панчевачког атара, у којем 90 одсто повртара гаји управо млади кромпир.

После њега по популарности следи купус, па млади лук за везице. који је већ повађен из већине засада, а оно што је остало у земљи је, кажу овде, за кућну употребу. Топал додаје да је продао и око 30.000 везица лука – људима који дођу код њега и даље прослеђују маркетима. Чист посао, а и зарадом је задовољан. Након кромпира следи му и друга сетва. Биће то прво боранија, па купус од средине јула до 1. августа.

На глогоњској земљи, на којој су у прошлости били виногради и воћњаци, узгајају се и друге купусњаче, попут карфиола, броколе, прокеља, па кукуруз шећерац и нешто мање паприке јер земљиште овде није за њу. Производња се, објашњавају, не исплати, компликована је и тражи много рада. Паприка хоће често да поболева, нападају је штеточине, тешко се бере и највише од свих култура тражи воду, а не може да парира оној из других крајева.

„Код нас је, иначе, највећа мука с водом. А све мора да се залива. Кромпир још и најмање, али кад крене купус – пумпе не гасимо. Вода из мреже је тако-тако – проблем је што путује старим азбестним цевима, па се често зажути и има мирис. Овде у пољу свако има свој бунар, а и то кошта. Платиш пар стотина евра да га ископају, а ту је и пумпа и остала опрема, коју масовно краду. Сваког дана све мораш да демонтираш и носиш, па сутра све отпочетка јер имамо непозване госте који носе све. Кад сам пријављивао крађе, полиција дође и каже: то је штета мале вредности. Значи можеш да крадеш до 15.000 динара и ништа”, жали се Дорел Топал и додаје да је зато сада на редовној стражи све док не повади млади кромпир.