Иницијатива ЕУ, већ виђено у Србији

ЕУ је спремна да да Белорусији три милијарде евра ако се са власти макне председник Александар Лукашенко и „спроведе демократска транзиција”, рекао је Ђузеп Борељ, високи представник ЕУ за спољну и безбедносну политику. ЕУ без задршке и било каквог обзира позива на насилно свргавање председника једне државе. Тражи побуну и спремна је да то плати. Позива на немире, насилништво и рушилаштво, не марећи на последице по грађане те државе. То је сраман и недопустив потез Брисела. Открива право лице и намере ЕУ. Упозорава на шта су бирократе ЕУ спремне у остваривању циљева.

Србија то мора да има у виду јер се најављује „јуриш” на Београд због наше јужне покрајине. „Не смемо Белорусију препустити Русији”, поручују готово хистерично из ЕУ парламента. Као да је та земља њена колонија, па она одлучује с киме се Минск може зближавати. Умислила је ЕУ да је моћна колико и неке друге силе, нарочито после доласка Бајдена у Белу кућу и његовог другачијег односа према Старом континенту, па би хтела да и она уређује свет по свом шниту, иако би морала прво да среди ствари у свом дворишту.

Из тих разлога наша земља треба непрестано да изграђује и обогаћује механизме за супротстављање таквом арогантном понашању ЕУ, које ће се појачавати у форми притисака на нас и уцена. Три милијарде евра за свргавање Лукашенка је метафора свеукупног понашања Запада према властима држава које неће да свирају „њихове мелодије”, што је Србија већ искусила.

Та „великодушност” ЕУ и Запада, чак у истом износу – додуше, реч је о три милијарде долара, а не евра као сада – нуђена је за свргавање Милошевића. Тадашње вође ДОС-а, од којих су многи и сада на политичкој сцени као лидери неких политичких странака, говориле су како нас „на мађарској граници чекају три милијарде долара само да Милошевић падне”. И Милошевић је пао. Да ли су ти новци унети у Србију, нико не зна.

Британски новинар Тим Маршал, дугогодишњи извештач из Београда и добар познавалац прилика у Србији, у једном од ретких интервјуа директно је затражио од грађана Србије да провере где је завршио тај новац, али и стотину и више милиона долара, „упумпаних” са Запада преко Будимпеште за организовање протеста и нереда у Београду и другим градовима, закључно с пучем и паљењем здања скупштине (књига „Игра сенки”). Ниједан Србин, обичан човек који је излазио на протесте и учествовао у рушењу тадашњег режима, није добио ниједну зелену новчаницу од три милијарде „са мађарске границе”.

Или је то била само празна прича Запада (ЕУ у њему), или су те паре завршиле у џеповима досоваца. Милошевић је срушен, демократска транзиција, како то бирократе са Запада воле да умивено кажу, обављена је, а у ствари је била економски и политички мрачна и рушитељска, јер се водила западњачком девизом: све уништити да не остане „камен на камену”, а потом западњаци купују фабрике за динар. Ни армија нам није потребна – немамо непријатеље, говорили су тадашњи досовци, па уништили и војску.

Обећање Брисела о чланству у ЕУ је заборављено. Штавише, са састанка чланица НАТО-а предвођених САД у Братислави у јесен 2000. године јасно је речено да „Србију треба држати непрестано далеко од ЕУ”, а изборити се да се „Косово брзо призна”. Немачки политичар Вили Вимер о томе је писмено обавестио тадашњег немачког канцелара Шредера. А обећања о бољем животу, ЕУ заборавили су и тадашњи досовци, а сада неки с актуелне политичке сцене. Неморално је што они од Брисела траже да ЕУ уведе санкције Белорусији, Србији такође, ако им се не придружи. Такви политичари из Србије отворено се мешају у унутрашње ствари других држава, а својој земљи желе зло. Није искључено да баш у њима ЕУ тражи сараднике за своје арогантне притиске и уцене у вези с КиМ.

То је та „искреност” и „демократичност” ЕУ. Са шкргутањем зубима. То се зове дволичност, а зашто не рећи – и милитантност коју призива у Белорусији. А када је призива тамо, зашто не би и у Србији, на пример. У разним „нон-пејперима”, чији су креатори и писци из ЕУ и са Запада у најширем смислу, помиње се немењање граница и да се до фебруара потпише папир. А пошто су противници компромиса које Србија види као пут за решење, већ искључиво признања Приштине које неће добити, зашто одбацити могућност да ће Борељ, или неко други, овако јавно и безобразно понудити „некоме” три милијарде евра за потписивање независности тзв. Косова. На то рачуна Брисел, а и неки наши из Београда, који траже санкције за Србију.

Драгиша Петровић,
новинар и публициста, Крагујевац