Право на тужбу

Сваки грађанин једне уређене демократске правне државе треба да има право на приступ суду ради остварења неких својих права за која сматра да су повређена. Да ли је неко право повређено или није, то, наравно, може да утврди само суд. Поставља се питање приоритета и начина остваривања права пред надлежним судовима у складу с ресурсима којима једна држава располаже у том погледу. Да ли су све тужбе у истом рангу и да ли се решавају по принципу временског редоследа предаје суду без обзира на садржину повређеног права? Да ли држава сме или може законом да утврди одређене критеријуме за груписање појединих права и њихово рангирање у погледу права на првенствени редослед заштите? Како објаснити масовне тужбе ради остварења минималне штете (и стављања целог правног система у погон) које су скоро истоврсног садржаја, а које су усмерене против банака? Може ли држава сервисирати све те тужбене захтеве полазећи од објективних могућности у људству и техници којима располаже судска власт?

Управо су те тужбе навеле државу да посегне за последњим изменама Закона о парничном поступку и другачијим начином решавања судских такса. У конкретном случају сукобила су се два права: право грађанина да тражи судску заштиту пред судом без претходног полагања судских такса, због неизвесности коначног исхода и плаћања истих на крају окончане парнице и обавезе државе да организује процесуирање свих приспелих тужби сходно редоследу приспећа у суд. Када држава није у објективној могућности да удовољи и праву грађанина на заштиту и својој обавези да организује суђења за све масовно поднете тужбе, управо онда и долази до оваквих сценарија.

Држава једноставно хоће да осујети покретање тзв. малих парница с великим судским трошковима па тражи полагање унапред судских такса за вођење спора. Како на најбољи начин разрешити ову енигму а да буду задовољни грађани, држава и банке које су мета ових судских поступака? За давање одговора и изналажење најоптималнијег решења мора се поћи од неких основних принципа и приоритета у односу грађанина, државе и рецимо банке. Први је принцип сразмерности између настале штете према грађанину и штете која по окончаном спору може настати за банку и државу. Решења морају бити таква да се у зависности од расположивих ресурса и значаја повређеног добра суђење мора организовати не само по критеријуму временског приспећа тужбе у суд, већ и по значају и вредности добара која су угрожена или повређена нечијим деликтним радњама.

Морају се законом устројити одређени критеријуми који би довели до одгушења судова, распоређивања парница и на друге месно надлежне судове и скраћивања доказних поступака у случајевима где су из самих прилога тужбе евидентне и јасне све чињенице на које треба само применити одговарајућу норму. Не може приоритет у пресуђењу имати тужба због погрешно обрачунате накнаде или камате за кредит од банке у износу од три хиљаде динара и тужба којом се тражи повраћај одузетих непокретности (куће, локала), где је вредност спора знатно већа, а објекат заштите изискује хитно решавање.

Други критеријум треба предвидети алтернативно за право на подношење тужбе: Онај тужилац који одмах положи судску таксу добија првенство у временском редоследу решавања по тужби, па би се заправо устројиле две групе предмета по временском редоследу предаје: једни с плаћеном судском таксом и други без плаћене судске таксе. Логично је да би ови други предмети требало да сачекају решавање по предметима из прве групе. Тиме би се избегле ситуације да се по садашњем нацрту тужба сматра повученом ако нису плаћене судске таксе. Такво решење не искључује право на заштиту права, али се због масовности и евентуалне немогућности поступања по свим тужбама ствара уређени и једнак начин остваривања права за све сходно могућностима судске власти.

Зато ће они тужиоци чија су права много већег значаја и вредности, а који су сигурни у извесност крајњег исхода парнице, на сваки начин изнаћи средства за судску таксу, а они чија су права минимално повређена ипак ће морати да сачекају поступање по њиховој тужби, јер је мотив за полагање судских такса знатно мањи.

Симо С. Стокић,

дипл. правник